Informacione tehnologije doprinele su stalnoj dostupnosti pojedinca svim dešavanjima u društvu, samim tim, omogućile su gotovo neograničene mogućnosti da zaposleni bude dostupan svom poslodavcu. Takozvani električni povodac u vidu mobilnog telefona i laptopa putem interneta stvorio je atmosferu rada i nakon radnog vremena. Tako se čini da zaposleni ostaju na poslu i nakon radnog vremena, postajući deo nove digitalne svakodnevnice, odnosno „the new normal“. Kao posledica upliva informacionih tehnologija u svet rada, nastalo je right to disconnect, koje još uvek traži adekvatan prevod na srpski jezik. Ovo pravo je nastalo kao potreba da se skoro neograničenoj dostupnosti zaposlenog poslu postave granice.

Pandemija virusa korona dodatno je pogoršala položaj zaposlenih, koji su, da bi zadržali posao i zaradu kao izvor egzistencije, pristali na rad od kuće, a time često i na rad bez vremenskog okvira.[1] Kako bi se zdravlјe lјudi zaštitilo od zaražavanja, rad posredstvom kompjutera predstavlјao je rešenje.[2] S pravom se može postaviti pitanje, da li je digitalna tehnologija u rukama poslodavca od korisnog oružja za sprečavanje širenja virusa postala opasno sredstvo koje stavlјa na test zaštitnu funkciju radnog prava?[3] Na tim temelјima nastalo je right to disconnect, kao odgovor savremenog prava na upliv tehnologije u radne odnose. Kao novi institut, right to disconnect već dobija obrise pravnog definisanja.[4] Pravo na isklјučivanje, tako, možemo definisati kao pravo zaposlenog da posle radnog vremena ne bude uznemiravan informacijama vezanih za posao, kao i da ne bude zadužen za obavlјanje bilo kog posla nakon što napusti radno mesto, odnosno završi sa radnim vremenom. U Francuskoj i Španiji, u kojima je ovo pravo pionirski regulisano motivi su upravo bili da se na taj način uspostavi balans između porodičnog i profesionalnog života, te da se zaposleni zaštiti od tzv. burn out-a.[5] Stoga se nužnim ističe regulisanje ovog prava kao načina da se zaštiti pravo na dnevni odmor zaposlenog, na privatni život a u vezi sa tim i pravo na uspostavlјanje balansa između porodičnog i profesionalnog života. I ne samo to. Ovo pravo predstavlјa otpor zaposlenog da u slobodno vreme bude „aktivan na internetu“, nastalo sa cilјem da sačuva mentalnu stabilnost, odnosno da bude brana psihičkom iscrplјivanju.[6]

Francuska je prva država koja je implementirala ovo pravo u okviru svog zakonodavstva donevši poseban zakon 2016. godine, pa tako zaposleni kompanija koje zapošlјavaju 50 i više zaposlenih bili su pošteđeni da dobijaju mejlove, odnosno da ne odgovaraju na iste nakon isteka radnog vremena.[7] Nemačko pravo je specifično jer ne sadrži right to disconnect u zakonu, već je ovo pravo dobilo na važnosti prepoznavanjem kao takvog od strane poslodavaca, koji su želeli da pravo na isklјučivanje uvrste u svoje kolektivne ugovore. Tako je u kompaniji Daimler (nem. Daimler) ustanovlјen softver koji zabranjuje slanje mejlova zaposlenima koji su na odmoru[8], dok su kompanije poput Volkswagen-a, BMW-a ili Puma-e precizirale interna pravila o tome kada menadžeri mogu poslati mejl zaposlenima posle radnog vremena.[9] Postoje države poput Irske, koje su se odlučile za regulisanje ovog instituta mimo zakona, kroz statutarni kodeks prakse, koji u osnovi nije pravno obavezujući dokument, ali se odredbe uzimaju u obzir ako je posredi zdravlјe radnika ili radno vreme.[10] U takvom kodeksu se pravo na isklјučivanje spominje kao pravo o kome bi trebalo da raspravlјaju poslodavci sa sindikatima. U Japanu postoji poseban naziv za izgaranje zaposlenih na radu koje dovodi do toga da sebi oduzmu život zbog prekovremenog rada – karoshi[11], zbog čega se u japanskom pravu krenulo sa preduzimanjem mera za očuvanje psihičkog zdravlјa zaposlenih, počev od ograničenja prekovremenog rada, olakšanih uslova za korišćenje odmora, sankcije za poslodavce kod kojih se desi samoubistvo zbog prekovremenog rada, uklјučujući dronove i zvona koja upozoravaju zaposlene da je radno vreme završeno i da treba da napuste radna mesta.[12] Informacione tehnologije jesu donele dosta prednosti u radu zaposlenih, ali je regulisanje ovakvog i sličnih prava neophodnost u savremenom društvu upravo u cilju zaštite psihičkog zdravlja zaposlenih.

---

---

Za više pročitati u: Rajić Ćalić, Jovana (2023) Pravo na isklјučivanje – između porodičnog života i profesionalnih dužnosti. Radno i socijalno pravo, 27 (2). str. 303-319. ISSN 1450-5800, http://ricl.iup.rs/1784/