Diskriminacija na radu – pitanje o kom se mnogo, a opet, čini se, uvek nedovoljno, govori, što zaključujemo na osnovu, najmanje, dva ugla posmatranja. Pre svega, potreba da govorimo o ovoj temi postoji dok god postoji i diskriminacija u svetu rada, a opet, čini se da diskriminacija ne „samo“ postoji, nego je i posebno izražena upravo u radnopravnom kontekstu.[1] Opet, o tome da postoji stalna potreba da o diskriminaciji na radu govorimo, pišemo i razmišljamo proizilazi i iz toga što se čini da ova tema nikada nije „završena“. Tako se čini da stalno uočavamo „nove“ rizike, ali i „nove“ oblike u kojima se diskriminacija može pojaviti. I dok to svedoči o stalnim naporima u borbi protiv diskriminacije, druga strana novčića nam ukazuje na, i dalje dug i mukotrpan put koji se odnosi uopšte na prepoznavanje, a potom i borbu protiv diskriminacije i postizanje jednakosti.[2]

Imajući u vidu navedeno, osvrnućemo se na prenesenu diskriminaciju (eng. associative discrimination ili discrimination by association), kao „novi“ oblik diskriminacije, čije postojanje je po prvi put ustanovio Sud pravde Evropske unije, ne tako davno, a sada već i ne baš toliko bliske, 2008. godine, u slučaju S. Coleman v Attridge Law and Steve Law.[3] Naime, u pitanju je radnopravni slučaj iz Ujedinjenog Kraljevstva, koji se ticao žene koja je bila izložena diskriminaciji na osnovu invaliditeta, na poslu, te je naposletku čak bila i primorana da da otkaz. Na prvi pogled, ovaj slučaj nije ništa ili bar mnogo drugačiji u odnosu na desetine, pa i stotine drugih slučajeva diskriminacije na osnovu invaliditeta u sferi zapošljavanja i rada. Međutim, ono što ovaj slučaj izdvaja jeste to što invaliditet nije lično svojstvo osobe koja je bila diskriminisana, već njenog sina. Ovaj slučaj je dospeo i pred Sud pravde Evropske unije, a Sud je zaključio da jeste došlo do neposredne diskriminacije na osnovu invaliditeta. Drugim rečima, Sud je zauzeo stav da je došlo do (neposredne) prenesene diskriminacije.

Odluka Suda je, u najmanju ruku značajna, a čak bismo se usudili da kažemo i revolucionarna. Razlog zašto ovo tvrdimo jeste jer se na ovaj način menja, odnosno širi shvatanje same srži pojma diskriminacije. Naime, da bi postojala diskriminacija, mora postojati lično svojstvo, kao osnov, i mora postojati neopravdan nejednak tretman. Međutim, nije dovoljno postojanje navedena dva elementa zasebno, već mora postojati uzročna veza između ličnog svojstva i neopravdanog nejednakog tretmana. Kroz stav koji je Sud zauzeo, ovo shvatanje se širi, a tako da o diskriminaciji ne govorimo samo kada je u pitanju sopstveno lično svojstvo (pleonazam naglašavamo namerno), već i kada je reč o ličnom svojstvu lica sa kojim je žrtva diskriminacije blisko povezana, te koje se u tom smislu „prenosi“. Međutim, određena pitanja su ostala otvorena, a poput pitanja koje se odnosi na to šta tačno i koju meru „bliskosti“ među licima rizik prenesene diskriminacije podrazumeva ili pitanja koje se tiče toga da li prenesena diskriminacija može biti i posredna. Kada je reč o prvom pitanju, moramo biti posebno obazrivi, a budući da u odsustvu bilo kog merila ili kriterijuma „bliskosti“, dolazimo u rizik da obesmislimo sam pojam diskriminacije, a tako što bi se svako mogao pozivati na bilo koju i bilo kakvu povezanost sa drugim licem kao osnov prenesene diskriminacije. Na taj način bi se obesmislio ne „samo“ pojam i koncept prenesene diskriminacije, već i diskriminacije uopšte.

Na potonje pitanje je Sud, barem u izvesnoj meri, odgovorio u slučaju “CHEZ Razpredelenie Bulgaria” AD v Komisia za zashtita ot diskriminatsia.[4] Naime, reč je o slučaju koji se ticao toga da su, u oblasti gde je stanovništvo bilo pretežno romsko, kutije za merenje potrošnje električne energije bile postavljene znatno više u odnosu na druge oblasti, odnosno delove grada. U tom smislu, budući da tužilja nije bila Romkinja, ali da je imala prodavnicu u ovoj oblasti, ona je smatrala da je diskriminisana i stigmatizovana zbog romskog etničkog porekla, koje je razlog nejednakog tretmana stanovnika ove oblasti. Sud je zauzeo stav da je ovde došlo do prenesene diskriminacije tužilje, koja je, kao i ostali stanovnici ove oblasti, usled stereotipa i stigmatizacije prisutnih kada je reč o Romima, neopravdano stavljena u nejednak položaj. Sam Sud nije zauzeo jasno stanovište u pogledu toga da li je u ovom slučaju reč o posrednoj ili neposrednoj prenesenoj diskriminaciji, ali se na osnovu čitanja određenih pasusa presude i posebno izdvojenog mišljenja advokatkinje Kokot (Juliane Kokott) može pretpostaviti da je reč o posrednoj diskriminaciji.

Šta navedeno znači za svet rada, a šta (i) za Republiku Srbiju?

Prepoznavanje svakog „novog“ oblika diskriminacije je od značaja za borbu protiv diskriminacije u svakom kontekstu gde na diskriminaciju nailazimo, što se, čini, naročito često događa u svetu rada. U vezi sa tim, primećujemo da, kada je reč o domaćem antidiskriminacionom zakonodavstvu, kako Zakon o zabrani diskriminacije[5] (koji se primenjuje, između ostalog, i na sferu zapošljvanja i rada), tako i Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom[6] i Zakon o rodnoj ravnopravnosti[7], navode da je diskriminacija neopravdano nejednako postupanje „u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica“[8]. Dok navedeni zakoni prepoznaju prenesenu diskriminaciju, to nije slučaj i kada je reč o Zakonu o radu[9], nasuprot postojanju razvijenih antidiskriminacionih normi u ZOR, odnosno uopšte radnom zakonodavstvu. Sledeće pitanje koje postavljamo jeste da li možemo očekivati primenu ovog koncepta u domaćem kontekstu. Ipak, ovo pitanje, i detaljniji odgovor, ostavljamo za neki od narednih blogova.

---

---

Image by Unsplash

Više pročitajte u radu  M. Kuzminac, „Razmatranje prenesene i posredne diskriminacije u sferi zapošljavanja i rada iz ugla prava Evropske unije“ (“Analysis of Indirect and Associative Discrimination in Employment from the European Union Law Perspective”) Strani pravni život 1/2024, 15–37. https://doi.org/10.56461/SPZ_24102KJ