Osnovna pitanja su, ko i kako bira istaknute pravnike u pravosudne savete, te ko su oni? Proceduralno gledano, istaknute pravnike bi posle okončanog javnog konkursa na predlog nadležnog odbora Narodne skupštine birala Narodna skupština dvotrećinskom većinom od ukupnog broja poslanika. Radi pravičnosti izbornog procesa i eliminisanja mogućnosti za zloupotrebu, predviđeno je da je nadležni odbor Narodne skupštine dužan da Narodnoj skupštini predloži dvostruko više kandidata od broja članova koji se biraju.[1] Sasvim je na mestu i pitanje zbog čega se predvidela teško dostižna većina?

Čini se da razlog leži u činjenici da se jednim takvim rešenjem praktično „navode“ pozicija i opozicija na saradnju, a radi izbora nespornih članova, onih istinskih, istaknutih pravnika. Svakako, to bi doprinelo i pospešivanju saradnje pozicije i opozicije oko važnih opštih pitanja, te razvoju demokratske političke kulture u našoj zemlji. Imajući u vidu da zahtev za postizanjem kvalifikovane većine u praksi može da dovede do nastanka zastoja, odnosno blokade u izboru, predviđen je postupak za prevazilaženje potencijalnog zastoja. U skladu sa tim, ukoliko Narodna skupština ne izabere sva četiri člana u roku, preostale članove, između svih kandidata koji ispunjavaju uslove za izbor, bira komisija koju čine predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda, predsednik Vrhovnog suda, Vrhovni javni tužilac i Zaštitnik građana, većinom glasova. Postavlja se pitanje, zbog čega se predviđa baš ovakav sastav komisije? Prvo, svi članovi ove komisije su ustavnog ranga, čime se obezbeđuje najviši mogući nivo legitimiteta takvog izbora. Drugo, trebalo bi da se doda i to da je od petoro članova ove komisije, zapravo, četvoro istaknutih pravnika, a da predsednik Narodne skupštine kao najviši parlamentarni funkcioner predstavlja Narodnu skupštinu, predstavnika suverena, čija je nadležnost supstituisana od strane ove komisije usled nemogućnosti Skupštine da u određenom roku izabere člana ili članove Visokog saveta sudstva. Predviđeno je i da član Visokog saveta sudstva kojeg je izabrala Narodna skupština mora biti dostojan te funkcije i ne može da bude član političke stranke. Takođe, neophodno je da istaknuti pravnici imaju deset godina radnog iskustva, a kako bi se ipak načinila određena razlika u odnosu na sudije Ustavnog suda, gde se zahteva petnaest godina. Propisano je i da se ostali uslovi za izbor i nespojivost sa funkcijom člana Visokog saveta sudstva uređuju zakonom, čime je otvoren prostor i za zakonsko propisivanje dodatnih uslova koje istaknuti pravnik mora da ispunjava da bi bio izabran za člana Visokog saveta sudstva.[2]

Dakle, drugi deo pitanja je, ko su oni? Moguće je u teoriji, u osnovi, uočiti dva tumačenja pojma istaknuti pravnik. Prema jednom, istaknuti pravnik je vrhunski pravni stručnjak, koji se izdvaja po profesionalnim dostignućima od ostalih pravnika, lice koje raspolaže najvišim znanjima u tumačenju i primeni prava, a njegovi stručni i (ili) naučni kvaliteti ga izdvajaju među pravnicima. Jasno je da je prema ovakvom tumačenju jedino merodavna stručnost lica koje pledira biti istaknutim pravnikom. Prema drugom, istaknuti pravnik je više od vrhunskog pravnog stručnjaka. On mora posedovati izuzetna lična svojstva, kao što su visok moralni integritet, autonomnost mišljenja, hrabrost, umerenost, kreativnost, razvijenu svest o odgovornosti i slično.[3] Sumarno, istaknutog pravnika bi trebalo shvatiti kao lice koje pored vrhunskih pravno stručnih znanja i kompetencija, ima i određena obeležja tzv. eksterne i interne istaknutosti,[4] te odgovarajući sklop ličnosti u skladu sa kojim je delovao po najvišim moralnim principima, te bi se na osnovu toga takvo njegovo delovanje moglo očekivati i u budućnosti.

Na normativnom planu se smatra da zakonodavac ne bi trebalo neposredno da interveniše niti da precizira pojam istaknutog pravnika. Zapravo, uvođenje strogih kriterijuma o tome ko može biti istaknuti pravnik je gotovo nemoguće, pošto uvek dovodi do stvaranja privilegovanih pravničkih profesija, pa se takvo razmišljanje završava jednim začaranim krugom nelogičnosti. Iz navedenih razloga je važno da termin „istaknuti pravnik“ ostane pravni standard, a rezultat će biti proizvod naše političke i opšte kulture, koja će vremenom sazrevati, baš kao što je to po nizu pitanja bio slučaj u demokratski razvijenijim državama Zapada. Stoga je normativno od najveće važnosti procedura, odnosno postupak njihovog izbora. Jednostavno kazano, zakonodavac mora, poštujući i ustavotvorčev nalog, da samo odredi uslove, pored onih koji su propisani Ustavom, koji će jedino bliže „normativno opisati“ budućeg istaknutog pravnika, bez namere da ga preciziraju, istovremeno obezbeđujući da takav izbor bude racionalan i optimalan.[5] Inače, u uporednom pravu postoji čitav splet rešenja i modela kada je reč o sastavu i načinu izbora članova pravosudnih saveta. Na primer, Venecijanska komisija konstatuje da ne postoji standardni model koji je demokratska zemlja dužna da sledi u uspostavljanju svojih saveta sve dok je njegova funkcija da obezbedi pravilno funkcionisanje nezavisnog pravosuđa u demokratskoj državi.[6]

---

---

Image by freepik