U okviru globalizovanog ekonomskog sistema, angažovanje radnika u zemljama sa slabo razvijenom regulativom u oblasti radnog prava postaje sve izraženiji problem. Velike kompanije, usmerene na maksimiziranje profita, često rade sa dobavljačima u zemljama u razvoju gde je zaštita radnih prava nedovoljna, što rezultira značajnim kršenjem ljudskih prava i različitim oblicima eksploatacije. Prema podacima Međunarodne organizacije rada, više od 120 miliona ljudi, uključujući decu, doživljava kršenje svojih prava u globalnim lancima snabdevanja. Da bi se suzbili ovi problemi, Evropska unija je preduzela ključne korake u pravcu unapređenja zaštite radnih prava. Usvojeni propisi kao što su nemački Zakon o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja i Direktiva Evropske unije o korporativnoj dužnoj pažnji (CSDDD) predstavljaju napore da se poboljšaju uslovi rada kroz strože mere odgovornosti kompanija. Ovi propisi utvrđuju pravila i standarde koji regulišu odgovornost kompanija za uticaj njihovih poslovnih aktivnosti na ljudska prava, radne standarde, životnu sredinu i etiku poslovanja u celokupnom lancu snabdevanja.

—

Iako su u poslednjim decenijama ostvareni značajni pomaci u regulativi u oblasti zaštite ljudskih i radnih prava s ciljem unapređenja poštovanja ljudskih prava i uslova rada, mehanizmi za njihovo sprovođenje često ostaju neefikasni, što u praksi svodi ljudska prava na radu na nudum ius — pravo koje je lišeno stvarne zaštite i ostvarivosti. Ovaj fenomen je posebno izražen u globalnim lancima snabdevanja, gde su radnici u zemljama u razvoju često izloženi različitim oblicima eksploatacije. Naime, globalni lanci snabdevanja kao ,,sistemi organizacija, ljudi, aktivnosti, informacija i resursa koji su uključeni u proces proizvodnje i distribucije robe ili usluga od početne tačke do krajnjeg korisnika“ zapošljavaju stotine miliona radnika širom sveta.[1] Iako su ovi lanci doprineli značajnim ekonomskim koristima, oni su istovremeno otkrili slabosti u pogledu zaštite radnika, posebno u zemljama u razvoju, gde su česti slučajevi kršenja radnih prava i nepoštovanja osnovnih standarda ljudskih prava.[2] Tamo gde poslodavci poštuju radne propise i međunarodne radne standarde, to poboljšava kvalitet rada u globalnim lancima snabdevanja. Međutim, postoji i veliki broj primera gde globalni lanci snabdevanja dovode do prinudnog rada, eksploatacije, dečijeg i prekovremenog rada i drugih oblika zloupotreba kao što su nebezbedni uslovi rada i uništavanje životne sredine.[3]

—

Danas se većina dobara i proizvoda proizvodi od strane globalne radne snage, raspoređene na više različitih lokacija koje obuhvataju različite zemlje, radne prostore i poslodavce. Tako složeni sistem omogućava proizvodnju proizvoda efikasno i sa niskim troškovima ali istovremeno postoji mala odgovornost za njihov negativan uticaj. Primer njihovog negativnog uticaja jesu izveštaji o zloupotrebama na radu koje su povezane sa proizvodnjom, npr. u mnogim azijskim fabrikama odeće (koje proizvode odeću za poznate brendove poput Marks & Spencer, H&M, The Gap, Nike i Adidas) otvorilo se pitanje zloupotrebe i eksploatacije radnika u globalnim lancima snabdevanja.[4] Istraga milanskog javnog tužilaštva već je pokazala da radionice u Italiji koje proizvode robu za Armani i Dior iskorišćavaju radnike da proizvode visokokvalitetne proizvode po veoma niskim cenama u odnosu na one u maloprodaji. Vrednost jedne brendirane torbe je u proseku 57$ dok se ona na tržištu prodaje za 10xveću cenu.[5] S aspekta radnog prava postavlja se pitanje održivosti trenutne strukture globalnih lanaca snabdevanja i da li oni mogu obezbediti bezbednost radnika i socijalnu pravdu.[6] Tragedije, kao što je kolaps fabrike Rana Plaza u Bangladešu 2013. godine, u kojoj je stradalo više od 1.100 radnika, pokazale su potrebu za ozbiljnijim regulatornim pristupom u kontroli uslova rada u lancima snabdevanja.[7]

Značajno je istaknuti napore koje Evropska unija i njene članice ulažu u poboljšanje zaštite radnika kroz usvajanje propisa poput Direktive Evropske unije o korporativnoj dužnoj pažnji u lancima snabdevanja (CSDDD) i zakona određenog broja država Evropske Unije, posebno nemačkog Zakona o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja[8]. Direktiva Evropske unije o korporativnoj dužnoj pažnji u lancima snabdevanja (CSDDD) usvojena je kao deo nastojanja da se obezbede adekvatni radni uslovi i zaštite ljudska prava u globalnim lancima snabdevanja, kao i osigura da kompanije u Evropskoj uniji primenjuju standarde dužne pažnje u svim fazama proizvodnje i snabdevanja, uključujući njihove dobavljače i poslovne partnere iz drugih zemalja.[9] Istovremeno, nemački Zakon o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja, koji je stupio na snagu 2023. godine, dodatno jača standarde ljudskih prava i ekološke odgovornosti za nemačke kompanije i njihove dobavljače. Ovaj zakon zahteva da sve kompanije sa više od 1.000 zaposlenih u Nemačkoj obezbede usklađenost sa radno-pravnim i ekološkim standardima kroz čitav svoj lanac snabdevanja, uključujući i one u inostranstvu. To uključuje i njihove filijale u Srbiji, dobavljače i izvođače. Kompanije u EU su usvajanjem ovih propisa dobile nove obaveze u pogledu primene standarda dužne pažnje, ne samo u sopstvenim operacijama, već i u saradnji sa dobavljačima i partnerima u inostranstvu. Sve navedeno ukazuje da su zakonodavci prepoznali potrebu za sveobuhvatnim pristupom u zaštiti prava radnika.

---

---

Naslovna fotografija je preuzeta sa sajta https://www.ft.com/content/687c2a10-403b-4a93-85c0-3ede41af5d09

Rad Uticaj evropskih propisa o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja na unapređenje položaja radnika je u koautorstvu objavljen u časopisu za teoriju i praksu radnog i socijalnog prava, Radno i socijalno pravo, broj 1/2024, godina XXVIII.