Digitalni radnici između dve vatre – lažna samozaposlenost vs. radni odnos

Istorijska podela rada na zavisan i nezavisan zasnovana je na odgovoru na pitanje da li lice radi za drugoga ili samostalno obavlja delatnost bez instrukcija i pod vlašću drugog. Ovako striktna podela rada opravdano gubi smisao u vremenu „digitalnog rada“, nastalog kao rezultat konstantne upotrebe informaciono-komunikacionih tehnologija i sveukupne digitalizacije sredstava za rad. Zbog toga, u ulozi radnika sve češće, nalaze se lica koja obavljaju rad suprotan karakteristikama standardnog, uobičajenog rada u okviru radnog odnosa – digitalni radnici.

Najšire definisano digitalni radnici (Reljanović, M., Misailović, J. (2021) Radnopravni položaj digitalnih radnika – iskustva evropskih zemalja, Strani pravni život, 65(3), 407-432) jesu lica koja rade posredstvom informaciono-komunikacionih tehnologija van prostorija poslodavca. Njihova prava diktirana su ugovorom po osnovu kojeg su angažovani, te se na njihov položaj mogu ali ne moraju nužno primenjivati radnopravne norme. Ukoliko nemaju zaključen ugovor o radu, već rade u svojstvu slobodnog radnika tzv. freelancera, njihova (radno)pravna zaštita često izostaje, u zavisnosti od odredaba nacionalnog zakonodavstva. Sa druge strane, njihov (radno)pravni položaj može biti doveden u pitanje, jer se lako može desiti da se digitalni radnik nađe u međuprostoru slobodnog i zavisnog rada u tzv. „sivoj zoni“ kojom se opisuju one vrste poslova koji pokazuju karakteristike i radnog odnosa i samozapošljavanja, odnosno kada postoji faktička podređenost i zavisnost u odnosu na drugog, iako ne postoji ugovor o radu, tzv. – „lažna samozaposlenost“. Dakle, „siva zona“ podrazumeva da lice ima zaključen ugovor kojim se ne zasniva radni odnos iako sve vreme radi sa jednim licem i ekonomski zavisi od njega ali ne potpada pod zaštitu koja bi bila obezbeđena u okviru radnog odnosa. Problem „lažnog samozapošljavanja“ (Misailović J. Tošić I, „Definisanje i radnopravni položaj „lažno samozaposlenih““,  Aktuelna pitanja savremenog zakonodavstva i pravosuđa, Udruženje pravnika Srbije, Beograd 2023, 563-575) prisutan je u gotovo svim sferama rada. Ali, poslednjih godina, usled sve veće rasprostranjenosti rada posredstvom informaciono-komunikacionih tehnologija van prostorija poslodavca, digitalni radnici su posebno vidljivi u „sivoj zoni“ usled neprekidne borbe za samostalnost u radu sa jedne strane, i potrebe da osiguraju klijente i ekonomsku sigurnost sa druge.

U nameri da zaštiti ova lica, Evropski sud pravde, dao je određene smernice u cilju ka utvrđivanju statusa radnika. Tako, radnikom se smatra svako lice koje obavlja poslove za drugo lice i pod direktnom supervizijom drugog lica, za šta prima naknadu. Na osnovu ove definicije, Evropska komisija je potom identifikovala tri elementa radnog odnosa: subordinaciju, profesionalnu aktivnost i naknadu. Dakle, drugi elementi radnog odnosa kao što su visina naknade, broj radnih časova u toku nedelje, kao i relativno niska produktivnost radnika, nisu elementi koji bi isključili postojanje radnog odnosa.

Dodatno, u međunarodnom radnom pravu, sumnja u pogledu utvrđivanja statusa radnika otklanja se i primenom pravila prema kojem se prevaga daje stvarnoj u odnosu na pismeno izraženu volju ugovornih strana, što je na nivou Međunarodne organizacije rada potvrđeno kao načelo činjeničnog prvenstva. Ovo načelo podrazumeva da se prilikom odlučivanja o postojanju radnog odnosa mora prvenstveno odlučivati u skladu sa postojećim činjeničnim stanjem.

I u mnogim evropskim zemljama fokus radnih sudova prilikom utvrđivanja postojanja radnog odnosa postavljen je na kriterijume kao što su subordinacija, alokacija rizika i ekonomska nezavisnost. Nacionalni sudovi su tako nastojali da uzmu u obzir sve relevantne okolnosti prilikom odlučivanja o postojanju radnog odnosa. Na ovaj način, opravdano se išlo ka tome da postojanje radnog odnosa ne bi trebalo da zavisi od načina na koji su strane – radnik i poslodavac opisali svoj odnos, već od ispunjenosti određenih objektivnih uslova.[1]


[1] Eurofound, Fraudulent contracting of work: Bogus self-employment, Dublin, 2017, str. 28.


Image by Freepik

O autoru

Jovana Misailović

Jovana Misailović je istraživač saradnik na Institutu za uporedno pravo. Oblast njenog interesovanja je radno pravo.

Podelite