Ustavno pravo poznaje dva instituta predsedničkog veta: suspenzivni i apsolutni. Suspenzivni veto se smatra klasičnim institutom ustavnog prava. Reč je „ovlašćenju predsednika republike da uslovno uskrati akt promulgacije izglasanom predlogu zakona, dok o tome konačnu odluku ne donese neki drugi organ“[1].
Javlja se u gotovo svim republikama na svetu, u više svojih vidova. U Srbiji bi njegovo nešto preciznije određenje moglo da glasi: „Suspenzivni veto predsednika Republike Srbije je njegovo pravo da izglasanom predlogu zakona uskrati akt promulgacije i vrati ga sa obrazloženjem Narodnoj skupštini, koja može da odluči da o njemu ponovo glasa, što ako učini, uz postizanje većine glasova od ukupnog broja narodnih poslanika, tada Ustavom obavezuje predsednika na donošenje akta o promulgaciji.“[2]
Jedna od preteča suspenzivnog veta jeste apsolutni veto, u današnje vreme anahroni institut čiji se koreni sreću još u Starom Rimu. Više se gotovo nigde ne primenjuje jer se univerzalno smatra da omogućava pretvaranje diskrecionarnosti u arbitrernost predsednika republike.[3] U literaturi se ističe da (iako je to često prisutno u sredstvima javnog informisanja) postoje instituti i mehanizmi koji nalikuju apsolutnom vetu, ali to nisu. Jedan od takvih slučajeva jeste i donošenje odluka Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kada se traži da svih devet stalnih članica moraju glasati za da bi odluka bila doneta. No, obavezna jednoglasnost se teorijski ne može poistovetiti sa pravom veta, mada se po praktičnim efektima od nje ne razlikuje.[4]
No, kada se govori o retkim, preostalim zemljama u kojima je ovlašćenje apsolutnog veta predsednika republike i dalje dozvoljeno, u tom kontekstu se po pravilu spominje Indija (imala ga je i Gana po Ustavu iz 1960. godine[5]). Međutim, pored nje postoji još jedan, daleko manje poznat primer države koja i dan danas poznaje ustavom determinisani, potpuno nesporni apsolutni veto, a pritom je reč o jednoj evropskoj zemlji – Kiparskoj republici. Ova članica Evropske unije ujedno je i jedna od svega par evropskih država sa predsedničkim sistemom vlasti, nalik onome koji postoji u SAD (što je vrlo neuobičajeno za Evropu). Ovlašćenje suspenzivnog veta, po slovu kiparskog Ustava iz 1960. godine, u ovoj zemlji imaju dva nosioca – predsednik i potpredsednik republike, što predstavlja rešenje uslovljeno etničkim konfliktima u prošlosti (nosioci ovih funkcija se iz redova Grka i Turaka biraju po etničkom ključu, slično sistemu koji postoji u BiH). Osim specifičnosti da suspenzivni veto ima dva nosioca, verovatno takođe motivisano osetljivom političkom situacijom predviđeno je da oni imaju i pravo apsolutnog veta za sve zakone koji se tiču spoljnih poslova, odbrane ili sigurnosti (precizna lista svega što se pod ovim može podrazumevati predviđena je samim tekstom Ustava). Za ostale zakone predviđen je klasičan suspenzivni veto. Ako predsednik Kipra iskoristi svoje pravo apsolutnog veta u njegovom parcijalnom vidu (dakle da ospori samo neke odredbe, a ne čitav tekst zakonskog predloga), „ostatak“ zakonskog predloga (koji nije pokriven vetom predsednika) se vraća nazad u parlament, kako bi se on izjasnio da li uopšte ostaje pri takvom „osakaćenom“ predlogu (ili bi pak otpočeo iznova sa zakonodavnim postupkom).
Treba naglasiti da se u praksi pravo apsolutnog veta praktično nalazi samo u rukama predsednika Kiparske Republike. Turski predstavnici od 1963. godine bojkotuju sve javne funkcije, pa tako i funkciju potpredsednika koja je za njih rezervisana. Iako je postojanje ovakvom anahronog instituta inicijalno motivisano ustavnim uređenjem po etničkom ključu, razvoj političkih dešavanja u ovoj zemlji je takvu nameru obesmislio, te je doveo do situacije da apsolutni veto danas nađe svoje mesto kao moćno sredstvo u arsenalu ovlašćenja predsednika jedne evropske zemlje, članice Evropske unije.
[1] M.Đorđević, Suspenzivni veto predsednika Republike, doktorska disertacija na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, 2020, 198.
[2] Ibid.
[3] V. Petrov, Suspenzivni veto predsednika Republike, Prava čoveka, 3-6/2005, 74-75.
[4] M. Kreća, Međunarodno javno pravo, Beograd 2014, 550.
[5] O. Nikolić, Zakonodavna procedura u Jugoslaviji sa posebnim ostvrtom na švajcarsko pravo, Beograd 1997, 162.
Photo by Matt Bango on StockSnap