Diskriminacija na radu – pitanje o kom se mnogo, a opet, čini se, uvek nedovoljno, govori, što zaključujemo na osnovu, najmanje, dva ugla posmatranja. Pre svega, potreba da govorimo o ovoj temi postoji dok god postoji i diskriminacija u svetu rada, a opet, čini se da diskriminacija ne „samo“ postoji, nego je i posebno izražena upravo u radnopravnom kontekstu.[1] Opet, o tome da postoji stalna potreba da o diskriminaciji na radu govorimo, pišemo i razmišljamo proizilazi i iz toga što se čini da ova tema nikada nije „završena“. Tako se čini da stalno uočavamo „nove“ rizike, ali i „nove“ oblike u kojima se diskriminacija može pojaviti. I dok to svedoči o stalnim naporima u borbi protiv diskriminacije, druga strana novčića nam ukazuje na, i dalje dug i mukotrpan put koji se odnosi uopšte na prepoznavanje, a potom i borbu protiv diskriminacije i postizanje jednakosti.[2]
