Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) u svojoj praksi samo izuzetno određuje privremene mere i to u ograničenom broju oblasti, pre svega onima koje se odnose na ekstradiciju i proterivanje.¹ Upravo zbog toga, pitanje stvarnog značaja, obaveznosti i posledica odluka kojima se određuju privremene mere privuklo je veliku pažnju šire javnosti nakon što je nekoliko organizacija civilnog društva zajednički podnelo zahtev ESLJP povodom događaja od 15. marta 2025. godine.² Ove organizacije su tražile da ESLJP odredi privremenu meru kojom bi se srpske vlasti obavezale da (i) spreče upotrebu zvučnog oružja u takvim okolnostima; (ii) spreče krivično gonjenje onih koji učestvuju u javnoj raspravi o upotrebi zvučnog oružja 15. marta 2025. godine; i (iii) sprovedu efikasnu istragu o navodima da je zvučno oružje korišćeno (slučaj Đorović i drugi protiv Srbije (predstavka br. 8904/25)).³

Mogućnost određivanja privremenih mera zaštite nije predviđena Evropskom konvencijom o ljudskim pravima (EKLJP) već pravilom 39 Poslovnika ESLJP. U februaru 2024. godine došlo je do izmena ovog pravila Poslovnika, a narednog meseca i pratećeg Uputstva za postupanje, koje su imale za svrhu da dodatno preciziraju i kodifikuju postojeću praksu ESLJP koja se odnosi na privremene mere.⁴ Izmene su izvršene tako da se njima zapravo sužava krug situacija u kojima se privremene mere mogu odrediti, a i dodatno se naglašava da se one određuju samo izuzetno.

Kao prvo, izmenjenim pravilom 39 Poslovnika naglašava se da se privremene mere određuju u slučajevima u kojima postoji „neposredan rizik od nastupanja nenadoknadive štete u pogledu prava iz Konvencije“. Istovremeno, zadržan je deo formulacije koji je postojao i u prethodnim verzijama Poslovnika ESLJP, a shodno kojoj se one određuju u slučaju kada je to u interesu strana ili pravilnog sprovođenja sudskog postupka, bilo pred domaćim sudom, bilo pred ESLJP. Dakle, njihova primarna uloga je da se spreči nastanak nenadoknadive štete, koja bi dovela do toga da domaći sud ili ESLJP ne mogu valjano da ispitaju tužbu ili predstavku ili do nastupanja povrede prava iz EKLJP koja se naknadno ne može otkloniti ili nadoknaditi. Privremeni karakter privremenih mera dalje se ogleda u tome što se njima ne prejudicira ishod predstavke koju bi podnosioci zahteva mogli da podnesu.

Važno je istaći da je prag ozbiljnosti situacije u kojoj će se pravilo 39 Poslovnika ESLJP primeniti i privremene mere odrediti prilično visok. Privremena mera se određuje samo ako postoje očigledni dokazi da postoji neposredan rizik ili nenadoknadiva šteta. Drugim rečima, nije dovoljno to da bi bez privremene mere podnosicima položaj bio otežan.⁵ Suštinski, to znači da će ESLJP doneti odluku o određivanju privremene mere tek nakon temeljnog ispitivanja svih okolnosti slučaja, i to samo ako dostupni dokazi jasno ukazuju na opasnost po život i telesni integritet i postojanje stvarnog rizika od štete usled kršenja ključnih prava garantovanih EKLJP.

Postupak se pokreće na zahtev stranke, svakog drugog zaintersovanog lica ili po službenoj dužnosti od strane ESLJP i po svojoj prirodi je hitan.⁶ Postupajući po zahtevu, ESLJP može odlučiti da zastane sa odlučivanjem i da od države u odnosu na koju se mera traži, zatraži dodatne informacije kako bi mogao da odluči o određivanju privremene mere. U ovom, kao i u svakom drugom postupku pred ESLJP, i podnosioci zahteva ali i država u odnosu na koju je zahtev podnet, dužni su da u potpunosti sarađuju sa ESLJP a naročito da preduzmu one radnje koje ESLJP smatra neophodnim za valjano sprovođenje postupka.⁷

Privremena mera se određuje u formi obavezujuće odluke ESLJP koja ne može da se dalje pobija. Ipak, nakon što je ESLJP odredi, on može svojom odlukom u svakom trenutku da je ukine, a naročito ako se privremena mera odnosi na postupak koji se vodi pred ESLJP. Logično, do njenog prestanka svakako dolazi ukoliko ESLJP prestane da postupa po samoj predstavci. Država u odnosu na koju ESLJP odredi privremenu meru može naknadno da traži od ESLJP da preispita tu svoju odluku, ako smatra da mera više nije neophodna, ili ako dođe u posed informacija koje nisu bille dostupne ESLJP kada je odlučivao o privremenoj meri, ili koje nisu blagovremeno dostavljene ESLJP. Sa druge strane, ako podnosioci traže privremenu meru a ESLJP je ne odredi, oni mogu podneti novi zahtev, ako dođe do promene okolnosti.⁸

Kad je reč o sadržini odluka kojima se određuje privremena mera, bitno je imati u vidu da se njima zahteva od strana bilo da se suzdrže od preduzimanja pojedinih radnji bilo da preduzmu posebne radnje. U dosadašnjoj praksi, zahtevi za primenu privremenih mera su se uglavnom odnosili na slučajeve proterivanja ili ekstradicije gde bi se podnosioci osećali životno ugroženim, te je došlo do ugrožavanja prava na život koje se jemči članom 2 EKLJP ili suočavanja sa zlostavljanjem protivnim zabrani mučenja i nečovečnog postupanja iz člana 3 EKLJP. Daleko ređe, do određivanja privremenih mera je dolazilo zbog zahteva da se spreči nastupanje štete koja nastaje usled povrede prava na pravično suđenje garantovanog članom 6 EKLJP, povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života garantovanog članom 8 EKLJP, ili slobode izražavanja iz člana 10 EKLJP.⁹

Kao što je istaknuto, privremene mere su obavezujuće za države potpisnice EKLJP. U slučaju da država ne postupi po privremenoj meri koju je ESLJP odredio, on dosuđuje naknadu štete. Zanimljivo je da je, na primer, u predmetu Mamatkulov i Askarov protiv Turske od pre dvadesetak godina dosudio naknadu nematerijalne štete podnosiocima predstavke iako ESLJP u konkretnom slučaju nije utvrdio da su nastupile povrede ljudskih prava koja se jemče članovima 2, 3 i 6 EKLJP a koje su prvobitno bile isticane u predstavci podnosioca.¹⁰ Umesto toga, ESLJP je dosuđivanje naknade nematerijalne štete u iznosu od 5000 evra za svakog podnosioca obrazložio time da je Turska nepostupanjem po privremenoj meri propustila da ispuni svoje obaveze iz člana 34 EKLJP koje se odnose na ostvarivanje prava na pojedinačnu predstavku, budući da je sprečila ESLJP da delotvorno ispituje navode podnosioca, te ih je, shodno tome, omela u delotvornom ostvarivanju njihovih prava. Svega nekoliko meseci nakon donošenje ove presude, ESLJP je izmenio pravilo Poslovnika ESLJP kojim se reguliše materija izircanja privremenih mera (vid. Vesna Ćorić, Naknada štete pred evropskim nadnacionalnim sudovima, 2017, str. 114).

Dakle, činjenica da je ESLJP 29. aprila 2025. godine odredio privremenu meru kojom je naložio Republici Srbiji da se do daljeg uzdrži od upotrebe zvučnih uređaja u svrhu kontrole okupljenih građana ne prejudicira ishod predstavke koju su podnosioci zahteva podneli ESLJP protiv Republike Srbije u skladu sa članom 34 EKLJP u roku od mesec dana od dana određivanja privremene mere.¹¹ Ona, međutim, govori u prilog tome da visok prag ozbiljnosti situacije koji je uveden prikazanim izmenama iz 2024. godine nije odvratio ESLJP od određivanja privremene mere u pogledu navodne upotrebe zvučnog oružja. U tom kontekstu, ilustrativno je ukazati da su izmene pravila 39 Poslovnika i pratećeg Uputstva za postupanje, a koje su stupile na snagu tek 28. marta 2024. godine, dovele do značajnog smanjenja ukupnog broja određenih privremenih mera u u 2024. godini u poređenju sa 2022. i 2023. godinom. Zvanični statistički podaci pokazuju da je u toku 2024. godine ukupno određena 371 privremena mera protiv država potpisnica EKLJP, dok je u toku 2022. godine ukupno određeno 1094 a u toku 2023. čak 1418 privremene mere.¹² Ipak, istovremeno je moguće da je pooštravanje praga ozbiljnosti za određivanje privremenih mera moglo imati i određeni odvraćajući efekat u pogledu korišćenja ovog pravnog sredstva – tokom 2022. godine ukupno je podneto 3116 ovih zahteva, tokom 2023. 2635, a tokom 2024. godine samo 1630. Statistički podaci za 2025. još uvek nisu dostupni, ali efekti primene izvršenih izmena svakako zaslužuju dalje istraživanje.

---

---

Naslovna fotografija: © ECHR-CEDH 

---

Mišljenja i stavovi objavljeni u okviru sekcije Blog su isključivo lični stavovi autora tekstova i ne odražavaju stavove Instituta za uporedno pravo.