Pravo deteta začetog uz biomedicinsku pomoć da dobije informaciju o svom donoru

Poslednjih godina na međunarodnom planu dosta pažnje privlači pitanje zakonskog uređenja prava deteta začetog uz biomedicinsku pomoć (slučajevi začeća artificijelnom heterolognom inseminacijom ili darivanom jajnom ćelijom) na saznavanje svog biološkog porekla.

U vezi sa ovim pitanjem uočena su dva problema. Prvi problem tiče se moralne obaveze roditelјa da detetu saopšti istinu o njegovom začeću, odnosno o genetskom poreklu. Drugi problem odnosi se na pravnu mogućnost deteta da sazna informacije vezane za ličnost donora. U pogledu rešenja ovih pitanja u stranim zakonodavstvima nailazimo na dva suprotna rešenja. Jedna grupa zemalјa (Švedska, Austrija, Nemačka i Velika Britanija) predviđa neograničenu dostupnost identifikacionih informacija o donoru, dok druga grupa zemalјa (Francuska, Danska, Norveška, Rusija) predviđa apsolutnu zakonsku zabranu saznavanja svih podataka o davaocu genetskog materijala (izuzimajući samo saznavanje podataka koji imaju medicinski značaj). Zemlјe koje zastupaju stanovište o neograničenoj dostupnosti identifikacionih informacija o donoru kao argumente za opravdanje svog stava navode: afirmaciju prava deteta da zna istinu o svom biološkom poreklu, zaštitu lјudskog dostojanstva deteta i prava na razvoj njegove ličnosti, izbegavanje mogućnosti da dete slučajno sazna za način začeća, što bi kod njega moglo izazvati uznemirenost i zbunjenost. Zemlјe koje uskraćuje mogućnost saznavanja bilo kakvih informacija o donoru takvo postupanje pravdaju argumentima kao što su: saznanje o poreklu bi kod deteta uzrokovalo ogorčenje i stanje ozbilјnog psihološkog i emocionalnog šoka; anonimnost donora nije u suprotnosti sa lјudskim dostojanstvom deteta; vrednost saznanja o genetskom poreklu nije naročito velika, jer se ne zna koja će svojstva genetskog roditelјa preći na dete itd.

Do 2005. godine se moglo govoriti i o trećem pristupu rešavanju ovog pitanja, koji je najpotpunije bio demonstriran u pravu Velike Britanije, a sastojao se od toga da su se detetu mogli otkriti samo podaci o donoru kao što su podaci o fizičkim karakteristikama, porodičnom poreklu, obrazovanju, sposobnostima, interesovanjima, socijalnom statusu i zdravstvenoj istoriji. Izmenama zakona od 1. 4. 2005. godine predviđeno je da donori moraju dozvoliti otkrivanje svog identiteta detetu kada ono navrši 18 godina. Prema mišlјenjima iznetim u pravnoj literaturi, rešenje koje garantuje otkrivanje samo neidentifikovanih podataka o donoru na prvi pogled čini se kao prihvatlјivo i kompromisno – na pola puta između interesa donora da ostanu anonimni i potrebe deteta da sazna ko je njegov genetski predak, ali opasnost leži u tenziji koju ovo rešenje stvara kada je dete svesno da identifikacioni podaci o donoru postoje, ali su mu oni nedostupni.

Izvor prava deteta na informacije o njegovom genetskom poreklu proizlazi iz prava deteta da zna ko su mu roditelјi, što je zagarantovano članom 7 Konvencije o pravima deteta. Član 7 Konvencije treba tumačiti zajedno sa članom 8 koji se odnosi na pravo deteta da sačuva svoj identitet. U vreme sačinjavanja Konvencije član 7 se odnosio na usvojenu decu. Danas, međutim, široko je prihvaćeno da se primena člana 7 odnosi i na decu začetu doniranjem genetskog materijala. Na ovakav zaklјučak nas navode Izveštaji država članica Komiteta za prava deteta u kojima se postavlјa pitanje i razmatra problematika uređenja prava deteta začetog doniranjem genetskog materijala na saznavanje identiteta donora, a samim tim i sopstvenog biološkog porekla.

Pravo na identifikacione podatke nije apsolutno. Konvencija o pravima deteta ograničava ovo pravo tako što predviđa da dete ima pravo da zna svoje roditelјe „uvek kada je to moguće“. U Evropskoj konvenciji o lјudskim pravima pravo na privatnost može biti ograničeno tamo gde je u sukobu sa zaštitom prava drugih lica. Shodno tome, apsolutno pravo na identifikacione podatke o donoru nije kao takvo zagarantovano nijednom konvencijom. Mišlјenja smo da bi ovo trebalo izmeniti i jednim novim međunarodnim dokumentom ili dopunom nekog od postojećih posebno zagarantovati pravo deteta začetog asistiranom reprodukcijom da dobije informacije o identitetu svog donora. Nepojmlјivo je da prava dece začete u postupku veštačke oplodnje, pored svih istraživanja koja ukazuju na štetnost neizvesnosti o nečijem genetskom poreklu, budu zanemarivana na međunarodnom nivou i prepuštena arbitrarnom prosuđivanju pojedinih zakonodavaca.


Čović, A, Stjepanović, B., „Vantelesna oplodnja sa nepoznatim donorom – dileme sa aspekta bioetike i prava deteta da zna svoje poreklo“, Sociološki pregled, 56(4)/2022, 1433–1471  https://drive.google.com/file/d/1HJoWlmV-HKxV_ycEDnd0YVAQgIbPyGK9/view

Stjepanović, B., „Pravo deteta začetog uz pomoć asistirane reprodukcije da dobije informaciju o svom donoru – uporednopravna rešenja“, Strani pravni život, 3/2018, 233-254, doi: 10.5937/spz1803233S, https://www.stranipravnizivot.rs/index.php/SPZ/article/view/695


Image by 8photo on Freepik

O autoru

Bogdana Stjepanović

Bogdana Stjepanović je naučni saradnik Instituta za uporedno pravo. Oblasti njenog interesovanja su porodično pravo i obligaciono pravo.

Podelite