Rasprostranjeno je mišljenje da Holanđani snažno podržavaju pravni sistem svoje države. To su potvrdile i komparativne empirijske studije: Holandija je jedna od država sa najvišim stepenom poverenja u zakone[1] i najvišim stepenom poslušnosti zakonu[2]. No, da li je slika holandske pravne kulture baš tako idealna? Da bismo ovo proverili pođimo za trenutak do malog grada Zvole (Zwolle) na severoistoku Holandije.
Zvole bi možda bio idiličan holandski gradić da nije tzv. Indonezijske četvrti. Grad je godinama mučio muku sa ovim industrijskim kvartom, poznatim po viskoj stopi nezaposlenosti i kriminala. To je razlog zašto su opštinske vlasti, nakon serije nasilničkih događaja na ulicama, odlučile da formiraju tim na čelu sa trojicom lokalaca: policajcem Veselom, socijalnim radnikom Jopom i Fredijem, službenikom lokalne stambene agencije.[3] Ovaj „Komšijski interventni tim Zvole“, kako su ga nazvali, trebalo je da radi na uspostavljanju reda i mira i rešavanju socijalnih problema u ovoj četvrti. Uprkos pristupu koji su mnogi opisivali kao kontroverzan, „Tim Zvole“ je za kratko vreme postigao odlične rezultate: Indonezijska četvrt postala je bezbednije mesto za život.[4]
U nameri da testira holandsku snažnu podršku pravu koju su utvrdile prethodne studije, Mark Hertog (Hertogh) sproveo je istraživanje u kojem je analizirao intervjue sa članovima „Tima Zvole“.[5] Konkretno, zanimalo ga je u kojoj meri ovi službenici podržavaju vladavinu prava (Rechtsstaat), taj važan ideal holandskog prava. Međutim, za razliku od prethodnih studija, Hertog je odlučio da u svom istraživanju primeni tzv. pristup „odozdo“: on neće testirati šta njegovi ispitanici misle o zvaničnoj definiciji prava (u ovom slučaju: ustavnoj definiciji načela vladavine prava), već će ih pustiti da sami kažu šta je to što oni doživljavaju kao pravo. [6] Smatrao je da će na ovaj način dobiti mnogo tačniji uvid u nivo podrške zvaničnom[7] pravu.
I zaista, pustivši ispitanike da sami objasne šta za njih znači vladavina prava, Hertog je dobio drugačiju sliku holandske pravne kulture: članovi „Tima Zvole“ pokazali su da ne mare mnogo ni za zakonitost, ni za jednakost, te dve najvažnije vrednosti koje čine princip vladavine prava. Prema definiciji iz ustava, zakonitost podrazumeva obavezu svih javnih vlasti da svoje odluke utemelje u zakonu. Međutim, ovi službenici svoje su odluke vrlo često donosili bez oslonca u zakonu, a katkad i suprotno zakonu, a sve sa ciljem da ih što više prilagode okolnostima konkretnog slučaja, kako bi rešili problem svakog pojedinačnog građanina.[8] Isto tako, načelo jednakosti, definisano u ustavu kao jednako postupanje sa svim ljudima u istim okolnostima, za njih je bilo apstraktna floskula sa kojom u praksi nisu mogli mnogo šta.[9] Važnije od jednakog postupanja (formalna jednakost), bilo im je da uspostave jednak položaj ljudi, pa i po cenu njihovog nejednakog tretmana (materijalna jednakost).[10] Ovo naročito shvatanje načela jednakosti najbolje oslikava primer dodele socijalnih stanova ugroženim građanima, što je bila jedna od nadležnosti Tima. Iako su zakonom bili propisani uslovi koje je pojedinac trebalo da ispuni da bi se našao na listi kandidata za jeftine stanove, članovi Tima ih ignorisali i sami odlučivali o tome ko pod kojim uslovima treba da dobije stan. Ovo je išlo dotle da su jednoj građanki ponudili stan pod uslovom da njena dva problematična sina ne žive sa njom. Njima dvojici takođe su ponuđeni stanovi, ali pod uslovom da smanje količinu alkohola koju konzumiraju, specifično – da ne piju više od jednog litra piva dnevno![11]
Ovo je samo jedna od mnogih studija koje pokazuju da ono što u realnosti živi kao pravo (i čak uspešno funkcioniše) često nema mnogo veze sa onim što piše u zakonima. Jaz između ovog „živog prava“ i onog u zakonima, nekad je toliko veliki da se ljudi uopšte ne identifikuju sa zvaničnim pravom. Naprotiv, osećaju se potpuno otuđenim od njega.[12] To je bio slučaj i sa službenicima u Indonezijskoj četvrti, kojima je zvanična definicija načela vladavine prava bila poznata, ali sa kojom se nisu vrednosno identifikovali. Izgleda da su članovi „Tima Zvole“ imali sopstveni pojam vladavine prava. Za razliku od zakonskog pojma, njihov pojam vladavine prava nisu činile zakonitost i formalna jednakost, već sasvim druge vrednosti: predusretljivost i materijalna jednakost.[13]
Zašto su nam važne studije koje mere nivo otuđenosti od prava? Važne su zato što znamo da dugotrajna otuđenost dovodi do erozije legitimnosti prava: što se ljudi više otuđuju od prava to se manje osećaju obaveznim da se u skladu sa njim ponašaju.[14] A ovo poslednje je mnogo bitnije nego što su sociolozi prava ranije mislili. Naime, za razliku od tradicionalnog uverenja da se ljudi ponašaju u skladu sa pravom zbog straha od sankcije, novije studije[15] nam pokazuju da je najvažniji faktor koji utiče na poslušnost pravu upravo stav ljudi o legitimnosti prava. Dakle, da bi se poslušnost pravu održala na nivou koji je neophodan za funkcionisanje društva, neophodno je da zakoni makar u svojim osnovnim načelima oslikavaju norme po kojima se ljudi u stvarnosti ponašaju.
[1] E. Blankenburg, F. Bruinsma, Dutch Legal Culture, Deventer and Boston : Kluwer Law and Taxation Publishers 1994, 76.
[2] J. Gibson, G. Caldeira, “The Legal Cultures of Europe”, Law & Society Review 30(1), 1996, 55–85.
[3] M. Hertogh, Nobody’s Law, Palgrave Macmillan UK 2018, part 2, chapter 7, Neighbourhood Intervention Team Zwolle (NITZ) section, https://www.perlego.com/book/3493117/nobodys-law-legal-consciousness-and-legal-alienation-in-everyday-life-pdf (14.6.2023).
[4] Ibid.
[5] Vid. M. Hertogh, „Through the Eyes of Bureaucrats: How Front-Line Officials Understand Administrative Justice“, in: Administrative Justice in Context (ed. M. Adler), 2010, 203–225.
[6] M. Hertogh (2018), part 1, chapter 2, Conclusion: No Solid Support but Sullen Toleration section.
[7] Iako se laiku (a verovatno i pravniku praktičaru) izraz „zvanično pravo“ može učiniti kao pleonazam, sociolozi prava ga često koriste kako bi napravili razliku između prava koje stvara država i koje se nalazi u zakonima i drugim formalnim izvorima prava, i normi po kojima se ljudi (zvaničnici sistema i građani) u stvarnosti ponašaju. Ova dva pojma se mogu, ali ne moraju preklapati.
[8] M. Hertogh (2018), part 2, chapter 7, Legality section.
[9] Ibid., part 2, chapter 7, Equality section.
[10] Ibid., part 2, chapter 7, Material Equality section.
[11] Ibid.
[12] Ibid., part 1, chapter 3, What Is Legal Alienation section.
[13] Ibid., part 2, chapter 7, Discussion section.
[14] Ibid., part 3, chapter 8, Revisiting the Cases section.
[15] Vid. T. Tyler, Why People Obey the Law, Reprint, Princeton University Press 2021, https://www.perlego.com/book/2377736/why-people-obey-the-law-pdf (14.6.2023.).
Photo by Matthew Henry on Unsplash
