Osiguranje odgovornosti javnih beležnika

Javnobeležnička delatnost je profesionalna delatnost. Javno beležništvo je služba od javnog poverenja. Javni beležnik sastavlja pravne poslove, overava isprave, izdaje izvode i prepise isprava, konstatuje pravne činjenice, a obavlja i druge poslove, kao što su preuzimanje isprava na čuvanje, kao i gotovog novca. Osim toga, javni beležnik vrši popis i pečaćenje ostavinske mase, posreduje između stranaka, itd. Navedene poslove javni beležnik mora činiti u javnoj formi koja je definisana zakonom i ta forma daje javnobeležničkim poslovima potrebnu autentičnost.[1]

Zakon definiše koje uslove mora da ispuni lice da bi bilo imenovano za javnog beležnika, zatim, poslove koji spadaju u njegovu nadležnost, kao i isprave koje može sastavljati i overavati. Javni beležnik obavlja svoju delatnost kao samostalno zanimanje, odnosno, on obavlja profesionalnu delatnost sa elementima javne službe. Rad javnih beležnika kontroliše država. Naime, na institut javnog beležništva preneto je ovlašćenje sudske nadležnosti, kako bi se preventivno zaštitili građani, a isprava koju sastavlja javni beležnik je javna isprava i ima visoku dokaznu snagu, kako bi se održala pravna sigurnost i kako bi sudski postupak bio efikasniji.

Odgovornost javnog beležnika je građanska i profesionalna. Profesionalna odgovornost je posebna vrsta odgovornosti i ona se odnosi na pojedina zanimanja, odnosno, delatnosti, kod kojih se traži kako postupanje sa povećanom pažnjom, tako i određena stručnost. Takođe, kod ovog oblika odgovornosti prisutan je intelektualni aspekt, koji je vezan za pružanje usluga trećim licima, koja mogu da pretrpe štetu, usled greške i neprofesionalnog obavljanja navedene delatnosti, a koja može biti materijalna i nematerijalna. Osnov odgovornosti javnog beležnika nalazimo u javnim ovlašćenjima, koja je na njega prenela država.[2]

Postavlja se pitanje zaštite lica kojima javni beležnici pružaju određene usluge, u slučaju da javni beležnik načini grešku, usled koje može nastati šteta tom licu. Jedna vrsta zaštite je osiguranje od odgovornosti koje je u Republici Srbiji obavezno za javne beležnike.

Kod osiguranja od odgovornosti, treća lica (oštećena lica) se mogu, ali i ne moraju odrediti. Kad nastane šteta, treća lica dobijaju osnov za podnošenje zahteva za naknadu štete osiguravajućem društvu, koje je dužno da isplati štetu tom licu, po polisi koja je zaključena između javnog beležnika kao osiguranika i osiguravajućeg društva. Tada se radi o direktnom zahtevu za naknadu štete koji treća lica podnose osiguravajućem društvu, odnosno, direktnoj tužbi koju treća lica podnose protiv osiguravajućeg društva, u slučaju da ono ne postupi po podnetom zahtevu. Inače, javni beležnik kao osiguranik, ne zaključuje ugovor o osiguranju odgovornosti da bi treća lica stekla izvesnu korist, već da bi sebe obezbedio od isticanja odštetnih zahteva.[3] Ipak, treća lica mogu podneti zahtev za naknadu štete i javnom beležniku, kao odgovornom licu, bez obzira na postojanje osiguranja.

Javni beležnik i lice kome se pruža usluga, mogu se sporazumeti da osiguranje obuhvati sve poslove koje će javni beležnik obavljati u određenom periodu za njega. To znači da oni mogu zaključiti poseban ugovor o osiguranju koji neće spadati u obavezna osiguranja. Tada ugovor o osiguranju obuhvata tačno određene radnje javnog beležnika, kao i tačno određeni period u kome postoji pokriće osiguranja. Takav ugovor o osiguranju neće imati dejstva prema drugim poslovima javnog beležnika koji se ne tiču tog lica koje je zaključilo ugovor o dobrovoljnom osiguranju od odgovornosti sa javnim beležnikom.

Početak dejstva osiguravajućeg pokrića, odnosno, zaključenog ugovora o osiguranju od odgovornosti vezujemo za dan imenovanja javnog beležnika na tu funkciju ili za dan uvođenja u dužnost.

Zakon o javnom beležništvu Republike Srbije[4] propisuje obavezu za javne beležnike da zaključe ugovor o osiguranju od odgovornosti. To osiguranje mora da obuhvati ne samo radnje javnog beležnika, već i radnje njegovog zamenika, pomoćnika, kao i drugih lica koja rade kod njega. Komora javnih beležnika Srbije određuje sumu osiguranja i sa tom sumom mora da bude usklađen svaki ugovor o osiguranju u roku od 30 dana od dana određivanja iznosa. Suma osiguranja je maksimalni iznos koji može da isplati osiguravajuće društvo i ona se može opredeliti po jednom štetnom događaju ili za sve nastale štete u toku godine, odnosno, perioda osiguranja. Komora javnih beležnika može zaključiti i kolektivni ugovor o osiguranju od odgovornosti za sve javne beležnike koji su registrovani u Komori. U tom slučaju, javni beležnici će plaćati premiju osiguranja Komori. Ovaj Zakon određuje da će se smatrati da je javni beležnik osiguran, ako je podneo zahtev da se osigura preko Komore i ako je pre nastanka štete (osiguranog slučaja) zaključen kolektivni ugovor o osiguranju (član 59).

Osiguravajuće društvo će biti u obavezi da isplati štetu, kada nastane osigurani slučaj, odnosno, kada dođe do nastanka štete. Svako lice kome se pruža usluga od strane javnog beležnika biće pokriveno osiguranjem. U slučajevima, kada dođe do namernog prouzrokovanja štete od strane javnog beležnika, osiguravajuće društvo neće biti u obavezi da isplati štetu. Ipak, postoji mogućnost da osiguravajuće društvo isplati štetu trećem licu, a da, nakon toga, postavi zahtev prema odgovornom licu.

Inače, u Velikoj Britaniji i Francuskoj postoji obavezno osiguranje od odgovornosti javnih beležnika, ali u Grčkoj takva obaveza ne postoji. A u Nemačkoj javni beležnik mora da obezbedi pokriće za štete koje nastanu njegovom greškom. Inače, u nemačkom sistemu javnog beležništva, javni beležnik snosi isključivu odgovornost za komunikaciju između kancelarije javnih beležnika i javnih registara. Te veze su u Nemačkoj, jako dobro zaštićene. Minimalna suma osiguranja u Nemačkoj je 50.000 evra po jednom osiguranom slučaju, ali može se ograničiti obaveza osiguravača u toku jedne godine na dvostruki navedeni iznos.[5]


[1] J. Salma „Notarijalno obligaciono pravo“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. 1/2012, Novi Sad 2012., 88.

[2] D. Knežić-Popović, „Notar kao činilac pravne sigurnosti – savremeni aspekti“, Šesti naučni skup sa međunarodnim učešćem, Sinergija 2010., Bijeljina 2010., 517.

[3] P. Šulejić, Pravo osiguranja, Beograd 2005, 388-389.

[4] Sl. glasnik Republike Srbije br. 31/11, 85/12, 19/13, 55/14 – dr. zakon, 93/14 – dr. zakon,121/14, 6/15 i 106/15.

[5] ] K. Ivančević, „Osiguranje javnih beležnika od profesionalne odgovornosti“, Evropska revija za pravo osiguranja br. 2/2012, Beograd 2012., 67, 70 i 71.


O autoru

Vladimir Čolović

Vladimir Čolović je naučni savetnik na Institutu za uporedno pravo. Oblasti njegovog interesovanja su pravo osiguranja, stečajno pravo, međunarodno privatno pravo.

Podelite