Da li nam je potrebno obavezno osiguranje od zemljotresa?

Pod uticajem sve ekstremnijih klimatiskih promena, svet je izložen sve većim rizicima, što dodatno potvrđuje određenje sadašnjeg društva kao „društva rizika“.[1] Iako je verovatnoća ostvarivanja rizika od prirodnih katastrofa veoma niska, kada se oni zaista ostvare, nastupaju značajni ljudski i finansijski gubici. Ipak, interesovanje i potražnja za sredstvima za eleminisanje štete rastu tek onda kada do neke prirodne katastrofe i dođe. Dokaz za to su i zemljotresi koji su tokom ove godine pogodili Tursku i Siriju, a čiji potresi su se osetili i kod nas. Iako je snažniji zemljotres pogodio Republiku Srbiju pre desetak godina, tek su se sada mogla čuti glasna pitanja kako se ekonomski zaštiti od udara zemljotresa.

Kada do zemljotresa dođe, pogođeno stanovništvo uglavnom polaže očekivanje u državnu pomoć i nacionalne i međunarodne dobrovoljne donacije. Ipak, takva sredstva često nisu dovoljna, a pogođena lica nemaju jasnu predstavu o tome koji će im deo štete biti nadoknađen niti kada će im ta sredstva pristići.[2] Iz tog razloga se kao sigurno sredstvo obeštećenja pogođenih lica počelo isticati dobrovoljno osiguranje od zemljotresa, koje je, uporednopravno gledano, prilično rasprostranjeno. Ipak ovaj vid dobrovoljnog osiguranja, koje se uvek mora ugovoriti kao dodatno uz osiguranje nepokretnosti, pokazuje određene nedostatke (Glintić, Mirjana (2023), Nedostaci dobrovoljnog osiguranja od zemljotresa).

Prvenstveno se to odnosi na činjicu da ova vrsta rizika predstavlja katastrofalni rizik (vid. Makiela, Magdalena, Čolović, Vladimir (2020), Osiguranje od katastrofalnih rizika (sa osvrtom na rizik pandemije), što za osiguravača stvara izazov procene verovatnoće nastupanja osiguranog slučaja i visine nastale štete, za šta ne mogu koristiti regularne metode koje inače koriste.[3] Posledično dolazi i do određenog ponašanja osiguranika koje se naziva nepovoljna selekcija, i koje se ogleda u tome da neadekvatno odmerena premija vodi ka odustajanju osiguranika od ugovora o osiguranju – oni osiguranici koji smatraju da plaćaju isuviše visoke premije spram verovatnoće da njihova imovina bude pogođena zemljotresom, odlučuju da ne izdvajaju novac za premije osiguranja. Istovremeno, ponašanje osiguranika počinje da bude praćeno fenomenom moralnog hazarda, koji se ogleda u tome da lica sa zaključenim ugovorima o osiguranju, odlučuju da ne preduzimaju ništa od preventivnih mera, oslanjajući se da će osiguravači preduzeti sve potrebne mere kada dođe do osiguranog slučaja. Kako bi bar delimičmo ograničili negativne efekte moralnog hazarda, osiguravači se odlučuju da ugovore franšize, odnosno ugovorom o osiguranju predviđaju procenat štete koji će osiguranik morati samostalno da snosi. Ideja koja se nalazi iza ugovaranja franšiza jeste da se osiguranik motiviše da preventivno deluje radi umanjenja visine buduće štete, jer će onda posledično i sam snositi manji deo.

Potom, ne sme se zanemariti još jedan, komercijalni, razlog nepopularnosti ovog dobrovoljnog osiguranja. Investitori i razvojne kompanije se odlučuju da ne zaključe ugovor o osiguranju od zemljotresa jer bi to bio signal opasnosti za potencijalne kupce u smislu nebezbednosti nekretnine. Iz tog razloga se oni odlučuju da ipak potcene rizik od zemljotresa kao prirodne katastrofe i da ne zaključe ugovor o osiguranju.

Predstavljeni nedostaci čine samo deo izazova sa kojima se suočava tržište dobrovoljnog osiguranja od zemljotresa, a od kojih bi se neki mogli eliminisati uvođenjem obaveznog osiguranja od zemljotresa. Zapravo, i određena uporednopravna iskustava signaliziraju da postizanje ekonomske zaštite od zemljotresa zahteva određeno ograničenje slobode ugovaranja.[4] Jasno je da ostvarivanje punog potencijala obaveznog osiguranja od zemljotresa zahteva i podršku države, kako u pogledu stvaranja odgovarajućeg zakonodavnog okvira, tako i u pogledu pružanja finansijske podrške putem finansiranja dela premije ili pojavljivanja u ulozi reosiguravača.

Pored ovih rešenja, postoji mogućnost da se i sama država nađe u ulozi osiguravača, jer ovakvo monopolsko rešenje prate brojne prednosti, kao što su povoljnije premije za osiguranike, ali i mogućnosti države da ponude sveobuhvatniju zaštitu od prirodnih katastrofa po jedinstvenoj tarifi i da više ulaže u preventivne mehanizme.[5]

Bilo koja od ovih opcija obaveznog osiguranja nosi sa sobom značajno rasterećenje državnog budžeta i pojednostavljenje postupka sanacije šteta nastalih usled zemljotresa, o čemu svedoči uspešni (Švajcarska) i manje uspešni (Turska) modeli obaveznog osiguranja od zemljotresa. Postojanje obaveznog osiguranja bi značilo da u svakom trenutku postoje određena finansijska sredstva potrebna za otklanjanje posledica zemljotresa, odnosno da država u datom trenutku ne mora da podnese celokupan finansijski teret. Takođe, postojala bi daleko veća mogućnost vraćanja prikupljenih sredstava kroz preventivne i infrastrukturne projekte, koji su dodatna korist i za građane i samu državu.

Ipak, iako bi ovaj vid osiguranja od zemljotresa značio eliminaciju negativne selekcije jer bi svi bili osigurani, nesumnjivo je da bi postojao otpor vlasnika onih nepokretnosti, koji se, po njihovoj ličnoj proceni, nalaze u bezbednim područjima. Tu bi ključnu ulogu morali da odigraju osiguravači prilikom nuđenjem dovoljno izdiferenciranih premija.

Na kraju je potrebno istaći da uvođenje obaveznog osiguranja nesumnjivo zahteva složenu logistiku za njegovo sprovođenje tako da je njegovo uvođenje opravdano samo ako postoji odgovorajući stepen njegove izvodljivosti i sposobnosti praćenja uvedenog rešenja, ako postoji spremnost osiguravača i države da ponude odgovarajuću ekonomsku zaštitu, uz nužnu ekonomsku opravdanost uvođenja takve obaveze.


[1] U. Beck, Risk Society, Towards a New Modernity, London 1992.

[2] I. Wildhaber, “Von Hochwasserschäden bis zu AKW-Störfällen: Wer ersetzt Katastrophenschäden?”, Zeitschrift für Schweizerisches Recht 1/2013, 393–397.

[3] J. Doganjić, M. Paunović, „Upravljanje rizicima od prirodnih katastrofa“, Tokovi osiguranja 3/2021, 40.

[4] F. Prettenthaler, N. Vetters, „Finanzielle Bewältigung Von Naturgefahren: Vorschläge Zur Reform Des Österreichischen Modells”, Working Paper 21/2005, https://www.accc.gv.at/pdf/finanzielleBewaeltigung_von_%20 Naturkatastrophen.pdf.

[5] Prilikom razmatranja ovog rešenja ipak treba voditi računa o ograničenjima u pogledu monopola u vezi sa osiguranjem zgrada koje je uvela Treća direktiva neživotnog osiguranja.


O autoru

Mirjana Glintić

Mirjana Glintić je naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo. Oblasti njenog interesovanja su kompanijsko pravo, stečajno pravo i pravo osiguranja.

Podelite