Do pojave proporcionalnosti kao pozitivnopravnog principa došlo je u okviru pruskog prava u drugoj polovini 19. veka. Sam njen koncept vezan je za shvatanja Vrhovnog upravnog suda Pruske koji je u jednom od svojih predmeta zauzeo stanovište da je policijsko postupanje nezakonito usled disproporcionalnosti. Dalji razvoj ovog načela nastavio se sve do početka Drugog svetskog rata.¹ U toku posleratnog perioda, princip srazmernosti se razvijao uglavnom kroz shvatanja Evropskog suda pravde i Evropskog suda za ljudska prava (ESLjP). Princip proporcionalnosti se ne pominje u konstitutivnim aktima prava Evropske unije (EU), te je Evropski sud pravde ovaj pojam razradio u stvarima koje se tiču kontrole institucija EU.² Koncept srazmernosti ubrzo je počeo da privlači pažnju pravnih sistema mnogih evropskih država, uključujući Španiju, Portugal, Francusku, Italiju, Belgiju, Grčku i Švajcarsku.³

Prema pravnoj teoriji, princip srazmernosti potiče iz policijskog prava, odakle se ovo načelo proširilo u upravno pravo, druge grane prava i pravnu praksu uopšte. Po prirodi stvari, proporcionalnost je vezana za primenu prinude, pa samim tim i za policijsku delatnost. Cilj principa srazmernosti jeste ograničenje državne prinude i obezbeđivanje efektivnog ostvarenja ustavnih i zakonskih prava,⁴ pri čemu je koren ovog principa vezan za zahtev građana prema državi da se njihova prava i slobode mogu ograničavati jedino ukoliko je to neophodno radi zaštite javnog interesa i istih prava i sloboda drugih građana.⁵

O važnosti načela srazmernosti govori i činjenica da ono pripada evropskim načelima valjane uprave, te da je sa njim povezano odmeravanje i usklađivanje tri postulata: 1) zaštite javnog interesa, 2) očuvanja integriteta i pozicije stranke, suštine njenih zajemčenih prava i 3) zakonitosti postupanja.⁶ Princip srazmernosti definisan je i od strane Evropskog suda pravde koji je u jednoj od svojih presuda istakao da „restriktivne mere koje Evropska zajednica preduzima moraju biti u srazmeri sa opštim interesom zajednice, pri čemu one, uzimajući u obzir cilj koji se želi postići, ne smeju nesrazmerno i nedopušteno zadirati u subjektivna prava građana”.⁷

Načelo srazmernosti i neophodnost njegovog poštovanja naročito dolaze do izražaja kada upravni organ primenjuje prinudu u cilju izvršenja akta uprave kod kojeg je dobrovoljno izvršenje izostalo. Tom prilikom, ograničenje prava pravnih subjekata i uticaj na njihov pravni interes moraju biti opravdani i svedeni na najmanju moguću meru, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja. U vezi sa tim, zabrana upotrebe prekomerne prinude pronalazi svoj osnov upravo u sadržini načela srazmernosti.⁸

Primena prinude mora biti srazmerna zakonitim ciljevima poput zaštite javnog interesa i sloboda i prava građana. Istovremeno, intenzitet primene ovlašćenja mora biti neophodan za postizanje određenog (zakonitog) cilja, ali tako da između intenziteta upotrebe nekog sredstva prinude i sprečavanja otpora lica prilikom prema se kojem ona primenjuje mora postojati srazmera. Pritom treba uzeti u obzir da ispitivanje srazmernosti često nije jednostavno i da zahteva utvrđivanje brojnih bitnih okolnosti.⁹

Princip srazmernosti je važan kriterijum za procenu dopuštenosti upravnih radnji prinudnog karaktera, budući da se organ opredeljuje za onu upravnu radnju koja će delovati najmanje štetno, da bi se potom pristupilo proceni toga da li će šteta biti srazmerna željenom uspehu i prekinulo sa vršenjem radnje odmah čim je cilj ostvaren ili je očigledno da će on biti postignut. Kada proceni da bi se njegovom intervencijom pojedincu ili društvu nanela šteta koja bi bila nesrazmerna željenom učinku, postupajući organ se može opredeliti da ne preduzme nijednu upravnu radnju, odnosno da odustane od intervencije. Primena principa srazmernosti je relativno laka sve dok ona ne znači potpuni ili delimičan odustanak od preduzimanja upravnih radnji. U tom slučaju, njegova primena se stavlja u znatno složeniji kontekst¹⁰ jer se u toku same intervencije moraju ceniti dalja prikladnost i neophodnost prinude spram trenutnih prilika, pri čemu organa u velikom broju slučajeva ne može biti u potpunosti siguran u ispravnost i celishodnost odustanka. Sledstveno, tada organ mora postupiti po svom slobodnom i najboljem uverenju.

Dinamika društvenih tokova zahteva neprestano tumačenje pravnih normi, te tada do izražaja dolazi veština prilagođavanja pravne norme okolnostima pojedinačne situacije. U tom smislu, pravnu normu treba tumačiti tako da se što lakše dođe do pravde i pravičnosti.¹¹[11] Ovo važi i za primenu načela srazmernosti, kao i odredaba putem kojih se ono konkretizuje. Naime, u velikom broju slučajeva, primenilac prava nalazi se u dilemi prilikom izbora načina postupanja koje će dovesti do toga da ograničenje ili uticaj na nečije pravo ili pravni interes ne prevazilazi neophodne granice. Tada subjektivno viđenje samog slučaja, pravde i pravičnosti umnogome opredeljuje njegovo postupanje.

Srazmernost u postupanju jeste osobina koja mora odlikovati svaku intervenciju organa uprave. U suprotnom, dolazi do protivustavnog i protivzakonitog postupanja koje narušava same temelje pravne države i obezvređuje brojne pravne propise čije odredbe su predviđene u cilju uspostavljanja stabilnog pravnog poretka i društvene kohezije, kao i zaštite javnog interesa. Dakle, reč je o načelu koje je ključno za zaštitu ljudskih prava i koje omogućava da primena sredstava prinude bude promišljena, adekvatna i svedena na neophodnu meru.

Najzad, kao jedno od načela međunarodnog i mnogih nacionalnih pravnih sistema, princip srazmernosti predstavlja element pravednog prava i pomaže da se takvo pravo uspostavi. Primenjen na adekvatan način i u neophodnim granicama, ovaj princip služi ostvarenju ključnih vrednosti na kojima bi trebalo da se zasniva svaki pozitivnopravni poredak i čini da se njegove relevantne norme primenjuju na pravedan način.

---

1. A. Barak, Proportionality – Constitutional Rights and their Limitations, Cambridge University Press, 2012, 178-179. ↩︎
2. T. Tridimas, The General Principles of EU Law, Oxford University Press, 1999, 89. ↩︎
3. A. Barak, 187. ↩︎
4. S. Miletić, S. Jugović, Pravo unutrašnjih poslova, Kriminalističko-policijska akademija, 2012, 157. ↩︎
5. S. Miletić, Komentar Zakona o policiji, https://www.paragraf.rs/dokumenti/ZOP_ceo.pdf, 21. 5. 2026, 110. ↩︎
6. Z. R. Tomić, Komentar Zakona o opštem upravnom postupku sa sudskom praksom i registrom pojmova, Službeni glasnik, 2019, 52. ↩︎
7. S. Lilić, Pravni kapacitet Srbije za evropske integracije, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, 2007, 26-27. ↩︎
8. S. Miletić, S. Jugović, 144-157. ↩︎
9. S. Miletić, 110. ↩︎
10. D. Vasiljević, D. Milovanović, „Osnovna načela u postupanju policije“, Pravni život 10/2011, 191. ↩︎
11. J. Ćirić, „Izdvojena mišljenja u Ustavnom sudu“, u: Preispitivanje klasičnih ustavnopravnih shvatanja u uslovima savremene države i politike (ur. Miroslav Đorđević), 2021, 139. ↩︎

---

Naslovna fotografija: Designed by Vectorarte / Freepik

---

Mišljenja i stavovi objavljeni u okviru sekcije Blog su isključivo lični stavovi autora tekstova i ne odražavaju stavove Instituta za uporedno pravo.