Pojmovi ,,nužno suparničarstvo” u srpskom pravu i ,,jedinstveno suparničarstvo“ (Einheitliche Streitpartei) u austrijskom pravu imaju u svojoj srži isto značenje u oba pravna sistema i znače da svi suparničari, koji su učesnici materijalnopravnog odnosa, moraju da tuže ili da budu obuhvaćeni tužbom, kako bi tužba imala uspeha.

Da li je u Austriji zasnovano jedinstveno suparničarstvo ne određuje se na osnovu ZPO (Zakon o parničnom postupku), već se izvodi iz materijalnog prava, jer procesno pravo ne propisuje opštu obavezu da se potraživanja moraju istovremeno ostvarivati od ili prema svim nosiocima prava.¹ Procesno pravo ne sadrži opštu obavezu da se u postupak uključe sva lica koja su potencijalno pogođena određenim pravnim odnosom.² Zbog toga se mora ispitati materijalno pravo kako bi se utvrdilo da li postoji jedinstveno suparničarstvo, pri čemu treba izbegavati svako paušalno određivanje. Po shvatanju Vrhovnog suda Austrije (OGH) jedinstveno suparničarstvo postoji kada zajednički činjenični osnov nužno vodi ka jedinstvenoj odluci.³

To se može objasniti na primeru zajedničkog zakupa:

Na pitanje da li su zajednički zakupci jedinstveni suparničari ili ne, ne može se generalno odgovoriti. Presudno je šta je tema konkretnog postupka – dakle, šta je konkretan zahtev odnosno predmet spora.⁴ Bitno je da li se vodi postupak radi ispunjenja obaveze, radi izmene prava ili radi utvrđenja prava.

Ako se vodi postupak radi ispunjenja obaveze, zajednički zakupci nisu jedinstveni suparničari.⁵ Na primer, ukoliko više osoba zajedno zaključe ugovor o zakupu oni time, prema stalnoj praksi austrijskog Vrhovnog suda, oni čine zajednicu zakupaca u smislu člana 825 ABGB (Opšti građanski zakonik). Vrhovni sud Austrije jasno naglašava da zajednički zakupci imaju nedeljiva prava na celokupnoj stvari, njihova prava zakupa ne mogu se podeliti na prostorije ili idealne delove.⁶ Međutim, ta materijalnopravna nedeljivost ne znači da su zakupci jedinstveni suparničari. Naprotiv, svaki zakupac ima samostalnu aktivnu i pasivnu legitimaciju za određene zahteve i obaveze, poput tužbi za održavanje ili zahteva prema trećim licima. Pošto materijalno pravo već precizno određuje ko može šta da zahteva, ZPO ne traži obavezno učešće svih zajedničkih zakupaca u istom postupku. Iz toga se može zaključiti da postoji zajednica zakupaca, ali ne i jedinstveno suparničarstvo.

Suprotno tome, ako se pokreće konstitutivni ili deklaratorni postupak, tada je učešće svih zajedničkih zakupaca u postupku neophodno i oni su jedinstveni suparničari.⁷ To se može pokazati na primeru otkazivanja zajedničkog zakupa. Vrhovni sud Austrije je odlučio: Zajednički odnos zakupa može se raskinuti samo prema svim zajedničkim zakupcima. ,,Konstitutivna prava su nedeljiva; delimični raskid koji bi proizvodio dejstvo samo prema jednom zakupcu nije dopušten“.⁸ Dakle, otkazivanje zakupa ne može biti upućeno prema samo jednom zakupcu već mora obuhvatiti sve zakupce. Sudsko otkazivanje je, naime, s jedne strane materijalnopravni konstitutivni akt, a s druge strane procesna radnja pokretanja postupka. Ako zakupci sudski otkazuju ugovor, onda svi zakupci moraju biti učesnici u postupku (član 560 ZPO zajedno sa članom 828 ABGB). Ako zakupodavac sudski otkazuje ugovor, on mora tužbom obuhvatiti sve zakupce.

Procesno, postojanje jedinstvenog suparničarstva dovodi po članu 14 ZPO do toga da svi suparničari moraju zajedno tužiti (odnosno da budu tuženi)⁹, da presuda mora imati isto dejstvo prema svim suparničarima, kao i da se dejstvo procesnih radnji jednog suparničara odnosi i na druge suparničare (procesno načelo povoljnijeg dejstva).

Drugačije je, međutim, u Srbiji: Za razliku od Austrije, gde se pojam nužno suparničarstvo tek vidi iz sudske prakse i pravne nauke, u Srbiji se zakonodavac odlučio za drugačiji put i u članu 211 ZPP izričito definisao nužno suparničarstvo.¹⁰ Srpski zakonodavac nije prepustio definisanje ovog pojma sudskoj praksi i pravnoj nauci, već ga je sam normirao.

Po članu 211 stav 1 ZPP:
„Nužno suparničarstvo postoji ako po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa tužbom moraju da se obuhvate sva lica koja su učesnici materijalnopravnog odnosa.“¹¹

Iz zakonske definicije proizlazi da u Srbiji nužno suparničarstvo postoji u dve situacije:

Prvi slučaj po članu 211 stav 1 ZPP jeste kada je to zakonom izričito propisano.¹² Tako, na primer, član 256 Porodičnog zakona propisuje da su stranke nužni i jedinstveni suparničari u postupcima osporavanja materinstva, utvrđivanja ili osporavanja očinstva, kao i poništavanja priznanja očinstva.¹³ Ako nužno suparničarstvo proizlazi iz zakona (kao u sporovima o materinstvu i očinstvu), sud će odbaciti tužbu ukoliko njom nisu obuhvaćeni svi nužni suparničari.¹⁴ Dok u Srbiji nužno suparničarstvo može nastati na osnovu zakona, to nije slučaj u Austriji, gde se izvodi iz materijalnog prava.

Drugi slučaj po članu 211 stav 1 ZPP jeste kada nužno suparničarstvo proizlazi iz same prirode pravnog odnosa.¹⁵ Ono nastaje redovno kod nedeljivih subjektivnih prava, nedeljivih građanskopravnih odnosa ili nedeljivih pravnih interesa.¹⁶ Kada nužno suparničarstvo u Srbiji proizlazi iz prirode pravnog odnosa, u srpskoj literaturi se nalaze isti primeri za nužne suparničare kao i u austrijskoj — suvlasnici ili nosioci službenosti na zajedničkoj nepokretnosti.

Zajedničko je za oba pravna sistema da se tužba može podneti samo ako su u njoj obuhvaćeni svi nužni suparničari (jedinstveni suparničari). Ako to nije slučaj, nedostaje legitimacija, tako da je sud u obe države dužan da tužbeni zahtev odbije kao neosnovan. U Srbiji, međutim, to ne važi za prvi slučaj iz člana 211 stav 1 ZPP, kada nužno suparničartvo nastaje na osnovu zakona, jer se tada tužba odbacuje.¹⁷ Iako i u Austriji i u Srbiji dolazi do odbijanja tužbenog zahteva, razlikuje se način regulisanja. Za razliku od Srbije, gde je odbijanje tužbenog zahteva u slučaju nedostatka nužnog suparničarstva izričito propisano članom 211 stav 2 ZPP, u Austriji to nije neposredno propisano zakonom nego se zaključuje iz pravne nauke i sudske prakse zajedno sa članom 14 ZPO.

Član 211 stav 3 ZPP u Srbiji propisuje: ,,O nužnom suparničarstvu sud vodi računa po službenoj dužnosti’’.¹⁸ Takva odredba ne postoji u Austriji.

Može se zaključiti da je najveća razlika između austrijskog i srpskog prava u pogledu nužnog (jedinstvenog) suparničarstva u tome što je u Srbiji ovaj institut izričito zakonski regulisan članom 211 ZPP, dok se u Austriji izvodi iz materijalnog prava.

---

1. B. Schneider, „§ 14 ZPO”, in: ,,Kommentar zu den Zivilprozessgesetzen ” (ed. Andreas Konecny), 2015, 398. ↩︎
2. S. Perner, ,,Die notwendige Streitgenossenschaft an der Schnittstelle von Zivil- und Prozessrecht”, RdW 2/2010, 77–81. ↩︎
3. OGH 21.06.1977, 5 Ob 620/77; OGH 26.9.2018, 1 Ob 160/18p. ↩︎
4. S. Perner, ,,Die notwendige Streitgenossenschaft an der Schnittstelle von Zivil- und Prozessrecht”, RdW 2/2010, 77–81. ↩︎
5. S. Perner, ,,Die notwendige Streitgenossenschaft an der Schnittstelle von Zivil- und Prozessrecht”, RdW 2/2010, 77–81. ↩︎
6. OGH 16.01.1990, 5 Ob 511/9. ↩︎
7. S. Perner, ,,Die notwendige Streitgenossenschaft an der Schnittstelle von Zivil- und Prozessrecht”, RdW 2/2010, 77–81. ↩︎
8. OGH 27.06.1984, 1 Ob 616/84. ↩︎
9. OGH 30.7.2019, 10 Ob 26/19z. ↩︎
10. Zakon o parničnom postupku – ZPP, („Sl. glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US, 55/2014, 87/2018, 18/2020 i 10/2023),čl. 211, st. 1. ↩︎
11. Zakon o parničnom postupku – ZPP, čl. 211, st. 1. ↩︎
12. Zakon o parničnom postupku – ZPP, čl. 211, st. 1. ↩︎
13. Porodični zakon – PZ, („Sl. glasnik RS”, br. 18/2005, 72/2011), čl. 256. ↩︎
14. Porodični zakon – PZ , čl. 256, st. 7. ↩︎
15. Zakon o parničnom postupku – ZPP, čl. 211, st. 1. ↩︎
16. G. Stanković, Komentar Zakona o parničnom postupku, 2015, 749. ↩︎
17. Zakon o parničnom postupku – ZPP, čl. 256, st. 7. ↩︎
18. Zakon o parničnom postupku – ZPP, čl. 211, st. 3. ↩︎

Image by freepik