Zločin iz mržnje predstavlja krivičnopravni i kriminološki fenomen. U tekstu će biti više reči o krivičnopravnoj zaštiti osoba sa invaliditetom kroz prizmu odmeravanja kazne za zločin učinjen iz mržnje u srpskom i makedonskom krivičnom zakonodavstvu. Ovakav izbor zakonodavstva je zanimljiv sa stanovišta krivičnopravne nauke i prakse, jer je reč o državama koje dele zajedničke pravne tekovine bivše SFRJ.
Postoji mnoštvo određenja pojma zločina mržnje. Federalni istražni biro SAD određuje zločin mržnje kao krivično delo protiv lica, imovine, ili društva motivisano u celini ili delimično predrasudama učinioca u odnosu na rasu, veru, invaliditet, seksualnu orijentaciju, etničku pripadnost, pol ili rodnu pripadnost[1]. U Krivičnom zakoniku Republike Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016, 35/2019, 94/2024 u daljem tekstu KZ), zločin iz mržnje nije pojmovno određen, što u mnogome otežava sudovima rad u slučajevima kada je izvršen neki zločin iz mržnje. Ostavljeno je sudskoj praksi da reši ovaj problem. Prilikom odmeravanja kazne učiniocu za izvršeno krivično delo sud mora da uzme u obzir kako otežavajuće, tako i olakšavajuće okolnosti koje postoje na strani učinioca krivičnog dela. Kada je reč o određivanju kazne za krivično delo učinjeno iz mržnje, posebno je važna odredba čl. 54a. KZ. Naime, ovom odredbom je propisano da ako je krivično delo učinjeno iz mržnje zbog pripadnosti rasi i veroispovesti, nacionalne ili etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili rodnog identiteta drugog lica, tu okolnost sud će ceniti kao otežavajuću okolnost, osim ako ona nije propisana kao obeležje krivičnog dela. Jezičkim tumačenjem citirane odredbe, može se zaključiti da invaliditet nije predviđen kao posebna okolnost za krivična dela učinjena iz mržnje. Ovakvo rešenje je, prema našem mišljenju, u suprotnosti sa članom 21. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 98/2006, 115/2021), čija odredba u zabranjuje diskriminaciju po osnovu invaliditeta. Osim što je u suprotnosti sa ustavnim odredbama, ovo zakonsko rešenje dodatno doprinosi viktimizaciji osoba sa invaliditetom zločinom mržnje. Prema dostupnim podacima, u Srbiji nije sprovedeno nijedno empirijsko istraživanje o rasprostranjenosti zločina mržnje prema osobama sa invaliditetom. Može se pretpostaviti da „tamna brojka“ (broj izvršenih, a neprijavljenih krivičnih dela) u kod ovog oblika kriminaliteta nije mala. Otklanjanje navedene kolizije između Ustava i Krivičnog zakonika Republike Srbije doprinelo bi potpunijoj zaštiti osoba sa invaliditetom na normativnom, ali i na faktičkom planu.[2]
U krivičnom zakonodavstvu Republike Severne Makedonije, zločin iz mržnje, takođe nije pojmovno određen. Za razliku od krivičnog zakonodavstva Republike Srbije, telesni ili intelektualni invaliditet se obavezno ceni od strane suda kao okolnost prilikom odmeravanja kazne. Naime, prilikom odmeravanja kazne, sud će posebno imati u vidu da li je krivično delo izvršeno protiv lica, grupe lica ili imovine, neposredno ili posredno zbog njihove pripadnosti određenom polu, rasi, boji kože, rodu, pripadnosti marginalizovanoj grupi, etničke pripadnosti, zbog njihovog jezika, državljanstva, socijalnog porekla, religije, verskog ili drugog uverenju, obrazovanja, političke pripadnosti, ličnog ili društvenog statusa, intelektualnog ili fizičkog invaliditeta, uzrasti, bračnog, porodičnog statusa ili imovinskog statusa, zdravstvenog stanja ili bilo kog drugog osnova propisanog zakonom ili ratifikovanim međunarodnim ugovorom. Navedeno prema članu 39. Krivičnog zakonika Republike Severne Makedonije, („Služben vesnik na Republika Makedonija“ br. 37/96, 80/99, 4/02, 43/03, 19/04, 81/05, 60/06, 73/06, 7/08, 139/08, 114/09, 51/11, 135/11, 185/11, 142/12, 166/12, 55/13, 82/13, 14/14, 27/14, 28/14, 41/14, 115/14, 132/14, 160/14, 199/14, 196/15, 226/15, 97/17 i 248/18 i „Služben vesnik na Republika Severna Makedonija“ br.36/23, u daljem tekstu: KZRSM). Iz ugla zaštite žrtava krivičnih dela učinjenih iz mržnje, posebno je značajna obaveza suda, predviđena u makedonskom krivičnom zakonodavstvu, da, ukoliko ne oceni okolnosti navedene u članu 39. KZRSM, svoju odluku mora da obrazloži.
Iako u Republici Srbiji postoji relativno dobar normativni okvir za suzbijanje govora mržnje, u njegovoj primeni postoje brojni problemi.[3] Propisivanje invaliditeta kao jednog od osnova prilikom odmeravanja kazne za krivična dela učinjena iz mržnje bi u mnogome poboljšalo krivičnopravnu zaštitu osoba sa invaliditetom. Društvo bez mržnje je mnogo više od ideala kome treba težiti!
[1] D. Dimovski, Zločin mržnje, Niš: Centar za publikacije Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu, 2020.
[2] F. Mirić, Krivičnopravna zaštita osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji, Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, 2023.
[3] D. Dimovski and F. Mirić, „Serbia,” In; Criminalising Hate Speech – A Comparativ Study, E. Heinze, Ed., Hague, The Netherlands, Asser Press. Springer, 2024, pp. 385-501.
Filip Mirić
Dr Filip Mirić je naučni saradnik za pravne nauke i samostalni stručno-tehnički saradnik za studije II i III stepena na Pravnom fakultetu Univerziteta u Nišu. Oblasti njegovog interesovanja su krivično pravo, kriminologija, penologija i viktimologija.