Kraj godine predstavlja razdoblje kada u biznisu postoji samo jedna reč – ODGOVORNOST! Svode se računi, sačinjavaju bilansi, a iza svega provejava pitanje ko je odgovoran za loš/nedovoljno dobar poslovni rezultat. Ili, što je ređe, – ko je zaslužan za poslovni uspeh?! Osiguranje ne predstavlja izuzetak u tom smislu. Danas se više nego ikada cela industrija suočava sa pitanjem odgovornosti. Odgovornost je, zapravo, za osiguravače najskuplja reč. Oni svojim polisama svakako pokrivaju odgovornost privrednih subjekata, ali iste teraju i na društveno odgovorno poslovanje.
Od kompanija se, naime, u savremenom svetu očekuje da investiraju u društveno odgovorne i održive projekte. To im u ovom trenutku i iz ugla srpskog prava olakšava pristup željenom osiguravajućem pokriću; dok ih u pravu EU uslovljava. U tome je suština nezaobilazne uloge osiguravača u procesu implementacije standarda održivog poslovanja, poznatijih pod nazivom ESG. Kompanije koje žele da steknu prestižnu člansku kartu kluba osiguranih/odabranih, moraće da usvoje strategije održivog razvoja. ESG zahteva od svih aktera na tržištu da svojim poslovanjem uvažavaju pravo prirode na neometani opstanak, da poštuju prava zaposlenih i ljudska prava, da vode računa o tome ko sedi u njihovim korporativnim organima (različitost po osnovu pola, starosti, stručnog profila, itd.), da nastoje da društvo u kome posluju učine boljim mestom za život…Da li je ovo realnost? Ili nova utopija?
Iz ugla industrije osiguranja i njenih korporativnih klijenata, održivost nije nova poslovna paradigma, već realnost koja zahteva nove poslovne modele. Samo od kompanija zavisi da li će ESG standardi postati smetnja ili šansa za unapređenje poslovanja. Odgovornost za vlastiti pristup novoj poslovnoj stvarnosti nije od značaja samo za konkretne kompanije, već i za njihove osiguravače. Oni postaju promoteri održivog razvoja i principa kojima se vodi računa o trošenju rezervi prirodnog, ljudskog i socijalnog kapitala. Za osiguravače je odgovornost odavno najskuplja reč. Oni su odgovorni prema klijentima za pribavljanje korisnog pokrića. Oni su odgovorni akcionarima za uvećanje profita. Oni su odgovorni telu nadzora. A danas tome treba dodati i odgovornost za usmerenu zaštitnu funkciju. Dok je do pre nekoliko decenija osiguravačima bilo primarno da formiraju što veći portfolio klijenata i da ostvare profit, danas je fokus na kvalitetu portfolia i nedobitnim ciljevima koji postaju jednako bitni kao profitna ciljna funkcija.
Da li je to, u neku ruku, preterano? I protivno biznis prirodi osiguranja?! Ne. Osiguravači nikada nisu bili klasične kompanije koje „jure“ isključivo profitnu ciljnu funkciju. Osiguravači su oduvek bili usmereni ka uvažavanju interesa brojnih stakeholdera, od kojih su u prvom planu korisnici usluga. U eri naglašene obaveze obezbeđenja održivog razvoja, profitna ciljna funkcija je ustupila mesto održivom profitu. Pod tim podrazumevamo profit koji ne vodi računa samo o investicionoj vrednosti ulaganja, već i o ekološkim i socijalnim efektima ulaganja.
Da zaključim: Neozbiljno je govoriti o standardima ESG, a pri tom ne pomenuti industriju koja omogućava ostalima miran san. Od odgovornih osiguravača očekuje se da se neće hvatati u koštac sa klijentima koji ih mogu preskupo koštati. Tačnije, skuplje od najskuplje premije koju mogu da naplate. Društveno odgovorni osiguravači u postupku procene rizika verifikuju opredeljenje korporativnih kupaca za ESG poslovanje i iste prihvataju u pokriće. Kada se sretnu sa kompanijom koja nije usvojila pomenute standarde poslovanja, osiguravači odbijaju da svoj portfolio „uprljaju“ . Za očekivati je da se i ostale kompanije opredele za održivo poslovanje u godinama koje dolaze. To je jedini način da se planeta očuva za generacije koje dolaze i društvo učini boljim mestom za život. Što bi rekao Mali princ: „To je pitanje reda. Kada se ujutru umiješ i urediš, treba pažljivo urediti i samu planetu“.
