Nakon neuspelog pokušaja usvajanja Nacrta normi o odgovornosti transancionalnih korporacija i drugih poslovnih entiteta u pogledu ljudskih prava 2004. godine.¹ Komisija za ljudska prava je već iduće godine dala zadatak specijalnom predstavniku generalnog sekretara Ujedinjenih nacija – profesoru Džonu Ragiju (John Ruggie) da istraži standarde odgovornosti kompanija za kršenja ljudska prava, kao i da ispita ulogu države u regulisanju ove oblasti.²

Kao rezulat ovog istraživanja, izrađeni su Vodeći principi Ujedinjenih nacija o poslovanju i ljudskim pravima (u daljem tekstu: „Vodeći principi“), a Savet za ljudska prava ih je usvojio 16. juna 2011. godine.³ Naglašeno je da ovi principi nemaju za cilj stvaranje novog prava. Naime, obaveza država da štite ljudska prava (prvi stub Vodećih principa) proizilazi iz obaveza preuzetih međunarodnim ugovorima, dok se korporativna odgovornost za poštovanje ljudskih prava (drugi stub Vodećih principa) zasniva na društvenim očekivanjima. Istovremeno, očekuje se da obaveze države i odgovornosti kompanija budu međusobno komplementarne, a u slučaju kršenja ljudskih prava mora postojati efikasan pravni lek (treći stub Vodećih principa).⁴

Uprkos tome što nemaju pravnoobavezujući karakter, Vodeći principi su proizveli mnogobrojne uticaje.

Najpre, inspirisano Principom 8 Vodećih principa koji poziva na usklađenost politika u oblasti poslovanja i ljudskih prava u okviru celog državnog aparata, razvijene su strategije nacionalnih akcionih planova u ovoj sferi.⁵ Ove strategije su se pokazale veoma popularnim − čak 42 nacionalna akciona plana u oblasti poslovanja i ljudskih prava usvojena su u periodu od  2011. godine do 2021. godine. Ovo je znatno više u poređenju sa opštim nacionalnim akcionim planovima kojih je u gotovo dvostruko dužem periodu (od 1993. godine do 2021. godine) usvojeno svega 39.⁶ O značajnom uticaju koji nacionalni akcioni planovi mogu imati u oblasti poslovanja i ljudskih prava, najbolje svedoči slučaj Nemačke, gde su ovi planovi doveli do usvajanja zakona o obaveznoj dužnoj pažnji. Naime, kako je svega 13%–17% posmatranih nemačkih kompanija do sredine 2020. godine sprovelo dobrovoljne mere dužne pažnje iz nacionalnih akcionih planova, postalo je jasno da se ove mere moraju nametnutni kroz „tvrdo pravo“.⁷

Dalje, Vodeći principi imaju odgroman uticaj i na postupak donošenja obavezujućeg multilateralnog ugovora u oblasti poslovanja i ljudskih prava (takozvani „Pravnoobavezujući instrument“ – engl. Legally Binding Instrument). Proces izrade takvog ugovora zvanično je započeo 2014. godine, kada je Savet za ljudska prava usvojio takozvanu Ekvadorsku deklaraciju u formi Rezolucije 26/9. Ovom rezolucijom je uspostavljena Otvorena međuvladina radna grupa za transnacionalne korporacije i druge poslovne subjekte u oblasti ljudskih prava sa mandatom da izradi pomenuti multilateralni ugovor.⁸ Zagovornici donošenja ovog ugovora se zalažu da predloženi Pravnoobavezujući instrument treba da bude komplementaran sa Vodećim principima, i to na način da osnovni i operativni deo Vodećih principa bude njegova polazna tačka.⁹ Do sada je objavljeno pet nacrta ovog dokumenta, a poslednji nacrt je iz 2023. godine. Interesantno je da je nacrt Pravnoobavezujućeg instrumenta iz 2021. godine napravio veliki pomak predviđajući korporativnu obavezu poštovanja međunarodno priznatih ljudskih prava.¹⁰ Međutim, poslednji nacrt se, pod pritiskom pojedinih država, vratio na rešenje iz Vodećih principa i ponovo istakao neobavezujuću pravnu prirodu korporativne odgovornosti za kršenje ovih prava.¹¹

Takođe, Vodeći principi su uticali i na odlučivanje međunarodnih, ali i nekih nacionalnih sudova. Tako je Međuamerički sud za ljudska prava u predmetu Miskito Divers protiv Honduras, prethodno analizirajući Vodeće principe, ukazao da „države imaju obavezu da spreče kršenja ljudskih prava od strane privatnih kompanija“,¹² ali i da su kompanije te koje su „primarno odgovorne za odgovorno ponašanje u aktivnostima koje sprovode, budući da je njihovo aktivno učešće od suštinskog značaja za poštovanje i sprovođenje ljudskih prava“.¹³ Stoga je ovaj sud zaključio da privredni subjekti treba o svom trošku da usvoje preventivne mere radi zaštite prava svojih radnika, lokalnih zajednica u kojima posluju, kao i životne sredine.¹⁴

Istovremeno, u predmetu Milieudefensie protiv Shell, holandski apelacioni sud je zaključio da „iako su ugovorne odredbe o ljudskim pravima primarno usmerene na državu, to ne menja činjenicu da one mogu uticati na privatnopravne odnose dajući sadržaj otvorenim standardima, kao što je društveni standard dužne pažnje.“¹⁵ Stoga, sud je konstatovao da „u borbi protiv opasnosti od klimatskih promena, odgovornost snose svi“¹⁶,a instrumenti mekog prava poput Vodećih principa koje obavezuju kompaniju Shell, „nameću odgovornost za zaštitu od opasnih klimatskih promena i (velikim) kompanijama i pozivaju ih da same preduzmu odgovarajuće mere radi njihovog suzbijanja.“¹⁷

Najzad, Vodeći principi predstavljaju inspiraciju i polaznu osnovu prilikom izrade brojnih nacionalnih propisa, kao i zakonodavstva Evropske unije u oblasti poslovanja i ljudskih prava. Posebno su veliki značaj ovi principi ostvarili u pogledu sadržine propisa kojima se reguliše dužna pažnja kompanija kao sredstvo za ostvarivanje njihove odgovornosti. Ipak, iako su na ovaj način određeni standardi Vodećih principa dobili pravnu snagu, postupak njihovog potpunog „učvršćivanja“ još nije potpun. Svakako, godine koje slede će pokazati da li će Evropska unija i njene članice nastaviti u istom pravcu ili će prednost dati procesu pojednostavljivanja propisa kroz Omnibus pakete.¹⁸

---

1. Draft Norms on the Responsibilities of Transnational Corporations and Other Business Enterprises with regard to Human Rights, https://digitallibrary.un.org/record/498842?ln=en&v=pdf, 16. 6. 2026. ↩︎
2. Special Representative of the Secretary-General on human rights and transnational corporations and other business enterprises, https://www.ohchr.org/en/special-procedures/wg-business/special-representative-secretary-general-human-rights-and-transnational-corporations-and-other, 15. 6. 2026. ↩︎
3. Kao rezulat ovog istraživanja, izrađeni su Vodeći principi Ujedinjenih nacija o poslovanju i ljudskim pravima (u daljem tekstu: „Vodeći principi“), a Savet za ljudska prava ih je usvojio 16. juna 2011. godine. ↩︎
4. M. Fasciglione, “The Enforcement of Corporate Human Rights Due Diligence: From the UN Guiding Principles on Business and Human Rights to the Legal Systems of EU Countries”, Human Rights & International Legal Discourse, Vol. 10, No. 1, 2016, 98. ↩︎
5. Office of the High Commissioner, Guiding Principles on Business and Human Rights, Implementing the United Nations “Protect, Respect and Remedy” Framework, 10-11. https://www.ohchr.org/sites/default/files/documents/publications/guidingprinciplesbusinesshr_en.pdf, 18. 6. 2026. ↩︎
6. C. Methven O’Brien, J. Ferguson, M. McVey, “National Action Plans on Business and Human Rights: an Experimentalist Governance Analysis”, Human Rights Review, Vol. 23, No. 1, 2022, 72. ↩︎
7. M. Gustafsson, A. Schilling-Vacaflor , A. Lenschow, “Foreign corporate accountability: The contested institutionalization of mandatory due diligence in France and Germany”, Regulation & Governance, Vol. 17, 2023, 903. ↩︎
8. Human Rights Council, Resolution 26/9, Elaboration of an international legally binding instrument on transnational corporations and other business enterprises with respect to human rights, https://docs.un.org/en/a/hrc/res/26/9, 17. 6. 2026. ↩︎
9. E. Assenza, “From International “Soft” Law to Law in Business and Human Rights: The Role of the UNGPS in the Development of Formal Sources of International Law”, in: Business and Human Rights (eds. Andreas R. Ziegler, Damiano Canapa, Maria Izabel Cardozo), 2025, 25. ↩︎
10. OEIGWG Chairmanship Third Revised Draft, Legally binding instrument to regulate, in international human rights law, the activities of transnational corporations and other business enterprises, Preambula, tač. 11. https://www.ohchr.org/sites/default/files/LBI3rdDRAFT.pdf, 18. 6. 2026. ↩︎
11. Updated draft legally binding instrument (clean version) to regulate, in international human rights law, the activities of transnational corporations and other business enterprises, Preambula, tač. 12, https://www.ohchr.org/sites/default/files/documents/hrbodies/hrcouncil/igwg-transcorp/session9/igwg-9th-updated-draft-lbi-clean.pdf, 18. 6. 2026. ↩︎
12. Inter-American Court of Human Rights, Case of the Miskito Divers (Lemoth Morris et al.) v. Honduras, Judgment of August 31, 2021, para. 48, https://www.corteidh.or.cr/docs/casos/articulos/seriec_432_ing.pdf, 19. 6. 2026. Prevedeno od strane autorke. ↩︎
13. Ibid., para. 51. Prevedeno od strane autorke. ↩︎
14. Ibid. ↩︎
15. The Hague Court of Appeal, Case no. Court of Appeal: 200.302.332/01, Case no. District Court: C/09/571932 / HA ZA 19-379, Judgment of 12 November 2024, para. 7.24. https://uitspraken.rechtspraak.nl/details?id=ECLI:NL:GHDHA:2024:2100, 19. 6. 2026. Prevedeno od strane autorke. ↩︎
16. Ibid., para. 7.26. Prevedeno od strane autorke. ↩︎
17. Ibid. Prevedeno od strane autorke. ↩︎
18. European Commission, Omnibus package, https://finance.ec.europa.eu/news/omnibus-package-2025-04-01_en, 21. 6. 2026. ↩︎

---

Naslovna fotografija: Image by jannoon028 on Magnific

---

Mišljenja i stavovi objavljeni u okviru sekcije Blog su isključivo lični stavovi autora tekstova i ne odražavaju stavove Instituta za uporedno pravo.