Informisani pristanak pacijenta predstavlja jedno od temeljnih načela savremene medicine i izraz lične autonomije i prava na samoodređenje u odnosu na predloženu medicinsku meru. Iako se u teoriji prikazuje kao jasno pravno pravilo prema kojem pacijent dobija relevantne informacije i samostalno odlučuje o svom lečenju, u praksi, naročito u oblasti onkologije, ovaj koncept dobija znatno složenije obrise. Upravo u ovoj grani medicine dolaze do izražaja njegovi sociološki i etički aspekti koji daleko prevazilaze puku formalnost potpisivanja saglasnosti.
U teorijskom smislu informisani pristanak počiva na ideji autonomije, odnosno na pravu svakog pojedinca da odlučuje o sopstvenom telu i zdravlju. Međutim, u realnim okolnostima, posebno kada je reč o teškim bolestima poput malignih oboljenja, pacijenti se suočavaju sa strahom, neizvesnošću i snažnim emocionalnim pritiskom. Takvo stanje značajno utiče na njihovu sposobnost da u potpunosti razumeju informacije i samostalno procene ponuđene opcije lečenja. Upravo zbog toga uloga lekara postaje od presudnog značaja.
Odnos između lekara i pacijenta ne može se svesti na jednostavan pravni odnos u kojem jedna strana pruža informacije, a druga donosi odluku. Reč je o kompleksnoj društvenoj interakciji zasnovanoj na poverenju i komunikaciji, ali i na neizbežnoj neravnoteži u znanju i moći. Tradicionalno, ovaj odnos bio je obeležen paternalizmom u okviru kojeg je lekar donosio odluke u najboljem interesu pacijenta, dok je pacijent imao pasivnu ulogu. Iako savremena medicina formalno napušta ovakav pristup, njegovi tragovi i dalje su vidljivi, naročito u onkologiji.
Ovaj model donosi određene prednosti (razvoj mladih igrača, optimizacija transfera, efikasnije poslovanje…). Istovremeno, otvara se ozbiljno pitanje: može li ostati fer ako isti vlasnik ima kontrolu nad klubovima koji se takmiče jedni protiv drugih? UEFA smatra da je rizik prevelik. Upravo zato uvedena je zabrana MCO klubova koji se takmiče na istom evropskom nivou.
U sistemima koji se oslanjaju na medicinske protokole i timsko odlučivanje, terapijski plan se često definiše unapred na osnovu stručnih smernica. Pacijentu se potom prezentuje najbolja, često jedina, opcija. Iako je ovakav pristup utemeljen u principu dobročinstva, on može suziti prostor za istinski autonomnu odluku. Zato se nameće ključno pitanje da li pacijent zaista bira ili samo potvrđuje već donetu odluku.
Da bi odluka/ pacijent zaista bila informisana, nije dovoljno da pacijent formalno primi informacije, već je neophodno da ih razume. Sociološka istraživanja pokazuju da kvalitet komunikacije između lekara i pacijenta igra ključnu ulogu u ovom procesu. Informacije moraju biti jasne, razumljive i prilagođene pacijentovom nivou obrazovanja, emocionalnom stanju i životnim okolnostima. Takođe, vreme koje se pacijentu ostavlja za donošenje odluke često je presudno za njegov osećaj kontrole i sigurnosti.
Dodatni izazov predstavlja činjenica da pacijenti u onkologiji često nisu u stanju potpune psihološke stabilnosti. Strah od smrti, neizvesnost ishoda i kompleksnost terapijskih opcija mogu dovesti do toga da pacijent svoje odlučivanje prepušta lekaru. U takvim okolnostima formalno ispunjenje uslova informisanog pristanka ne znači nužno i njegovo suštinsko postojanje.
Zbog toga se u savremenoj medicini sve više afirmiše model zajedničkog odlučivanja. U ovom pristupu lekar i pacijent ne stoje u hijerarhijskom odnosu, već nastupaju kao partneri. Lekar u taj odnos unosi stručno znanje, dok pacijent doprinosi sopstvenim vrednostima, ciljevima i preferencijama. Tek kroz takav dijalog moguće je govoriti o istinski informisanoj odluci.
Ipak, implementacija ovog modela u praksi suočava se sa brojnim izazovima. Ona zahteva vreme, razvijene komunikacione veštine i institucionalnu podršku, kao i resurse koji često izostaju u zdravstvenim sistemima opterećenim organizacionim i ekonomskim pritiscima. Kada su konsultacije vremenski ograničene i površne, informisani pristanak se svodi na formalnost umesto da predstavlja suštinski proces razumevanja i izbora.
Važan segment ovog pitanja jeste i individualizacija pristupa. Svaki pacijent je jedinstven po godinama, obrazovanju, kulturi i životnim okolnostima. Univerzalni model informisanja ne može adekvatno odgovoriti na sve ove razlike. Upravo zato je neophodno prilagoditi komunikaciju svakom pojedinačnom pacijentu kako bi se omogućilo stvarno razumevanje i donošenje odluke.
Na kraju, informisani pristanak u onkologiji ne može se posmatrati isključivo kao pravni institut. On predstavlja složen proces koji obuhvata pravne, etičke i sociološke dimenzije. Njegova suština ne leži u potpisanom formularu, već u kvalitetu odnosa između lekara i pacijenta.
Ukoliko želimo da govorimo o istinski informisanom pristanku, neophodno je da prevaziđemo formalizam i fokus preusmerimo na komunikaciju, poverenje i poštovanje pacijentove ličnosti. Tek tada ovaj institut može ostvariti svoju osnovnu svrhu, a to je zaštita dostojanstva i autonomije pacijenta u najosetljivijim trenucima njegovog života.
Više o ovoj temi možete pročitati u članku
Vukadinović Marković, Jelena, Radomirović, Ivana, Stjepanović, Bogdana (2025) Sociološki i etički aspekti informisanog pristanka onkološkog pacijenta u pravu Republike Srbije. Sociološki pregled, 59 (3). pp. 865-888. https://doi.org/10.5937/socpreg59-58559
Naslovna fotografija: Image by freepik
Jelena Vukadinović Marković
Prof. dr Jelena Vukadinović Marković je viša naučna saradnica Instituta za uporedno pravo. Oblasti njenog interesovanja su pravo Evropske unije, arbitražno pravo, međunarodno poslovno pravo i medicinsko pravo.
Mišljenja i stavovi objavljeni u okviru sekcije Blog su isključivo lični stavovi autora tekstova i ne odražavaju stavove Instituta za uporedno pravo.