Eskalacija sukoba između Pakistana i Indije, kao i između Izraela i Irana ponovo je otvorilo pitanje o upotrebi nuklearnog oružja, kao i posledicama njegove upotrebe. Upravo pitanje o upotrebi pomenutog oružja bila je tema treće konferencije država članica Ugovora o zabrani nuklearnog oružja (u daljem tekstu: Ugovor), koja je bila održana u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku od 3. do 7. marta 2025. godine. Na trećoj konferenciji prisustvovalo je 59 država članica, 31 država posmatrač i čak 163 predstavnika nevladinih međunarodnih organizacija. Konferenciji su prisustvovali i predstavnici UN, Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, Instituta UN za istraživanje razoružanja itd.

Međutim, Deklaracija koja je usvojena tokom treće konferencije (u daljem tekstu: Deklaracija) gotovo da se ne razlikuje od Bečke deklaracije koja je usvojena na prvoj konferenciji država članica 2021. godine.

U uvodnom delu Deklaracije je navedeno da konferencija ima izuzetan istorijski značaj s obzirom da se održava na osamdesetogodišnjici od upotrebe nuklearnog oružja na Hirošimu i Nagasaki, te da se dalje mora raditi na podizanju svesti i prevenciji katastrofalnih humanitarnih posledica nuklearnog oružja. Ukazano je da pojačane geopolitičke tenzije, dalje širenje i modernizacija nuklearnih arsenala, sve veći značaj nuklearnog oružja u vojnim i bezbednosnim doktrinama, uključujući i bezbednosne garancije, i rastuće opasnosti od nuklearnog širenja i potencijalno razornih trka u nuklearnom naoružanju zahtevaju hitnu i odlučnu akciju međunarodne zajednice. Deklaracijom se pozdravlja kontinuirani značajan napredak koji su države članice postigle u implementaciji Bečkog akcionog plana iz 2021. godine.

Tako se u Deklaraciji, kao i u Bečkoj deklaraciji, navodi da nuklearno oružje donosi razaranje, smrt i raseljavanje, te da ima dugoročne posledice po životnu sredinu, socioekonomski održivi razvoj, globalnu ekonomiju, zdravlje budućih i sadašnjih generacija, kao i na žene i devojčice. U Deklaraciji je ponovljeno da se katastrofalne humanitarne posledice nuklearnog oružja ne mogu adekvatno rešiti, da prevazilaze nacionalne granice i da predstavljaju ozbiljne implikacije za opstanak i dobrobit čovečanstva, ali i za poštovanje prava na život. Ponovo se ističe značaj rodno senzitivnih odredbi Ugovora i važnost jednakog, potpunog i efikasnog učešća žena i muškaraca u diplomatiji razoružanja i postizanju sveta bez nuklearnog oružja. Takođe, kao i u Bečkoj deklaraciji, naglašen je značaj Ugovora o neširenju nuklearnog oružja (Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori, br. 10/70) i izražava se žaljenje što dva konsekutivna procesa revizija nisu dala rezultat u pogledu daljih mera za nuklearno razoružanje. Iskazana je zabrinutost, kao i u Bečkoj deklaraciji, da devet država poseduje preko 12.000 nuklearnih glava, od kojih je veliki broj spreman za upotrebu, te da je potrebno svega nekoliko minuta da se lansira.

Novina je da Deklaracija pozdravlja usvajanje Pakta za budućnost, završnog dokumenta Samita budućnosti koji je usvojen od strane Generalne skupštine UN 2024. godine, u kojem je naglašeno da „nuklearni rat ne može biti pobeđen i ne može biti vođen“, kao i da je totalna eliminacija nuklearnog oružja neophodna. Najveća novina jeste donošenje odluke o osnivanju međunarodnog fonda za pomoć žrtvama i sanaciju životne sredine u državama u kojima je testirano nuklearno oružje. Takođe, izražena je zabrinutost zbog bilo kakvog raspoređivanja nuklearnog oružja na teritoriji nenuklearnih država. U Deklaraciji je navedeno da pretnja upotrebom ili upotreba nuklearnog oružja predstavlja kršenje međunarodnog prava, Povelje UN i međunarodnog humanitarnog prava. Pored toga, međunarodna zajednica mora da se pozabavi razvojem tehnologija u nuklearnoj oblasti. Primena neke tehnologije bi mogle da budu protivne cilju i svrsi Ugovora. Nove tehnologije ugrađene u sistem nuklearnog oružja povećavaju rizik od upotrebe nuklearnog oružja – namerne, nenamerne ili slučajne povećavajući pogrešne procene, eskalaciju i gubitak kontrole. Naglašava se da problem postoji u sistemima komandovanja, kontrole i komunikacije nuklearnim oružjem dok donošenje odluka putem veštačke inteligencije može ubrzati vreme odziva, smanjiti ljudski nadzor, pa čak i povećati rizik od nenamernih lansiranja ovog oružja.

Na samom kraju se ističe da su države članice Ugovora ujedinjene u borbi protiv nuklearnog oružja i rastuće nuklearne opasnosti. Ističe se da su postoje izazovi koji se jedino mogu prevazići ratifikacijom Ugovora od što većeg broja država, kao i uništenjem bojevih glava.

Deklaracijom se jasno ukazuje na alarmantno stanje u kojem se međunarodna zajednica nalazi kada je reč o opasnostima od upotrebe nuklearnog oružja. Iako su ponovljeni mnogi stavovi iz Bečke deklaracije, uvedene su i neke novine. Svakako najvažnija je donošenje odluke o osnivanju međunarodnog fonda za pomoć žrtvama i sanaciju životne sredine. Međutim, ono što i dalje zabrinjava je što nisu spomenuti, niti preduzeti neki adekvatni koraci ka eliminaciji nuklearnog oružja. Tako se Deklaracija svodi samo na apstraktne pozive i moralne osude dok stvarna odgovornost ostaje u rukama onih država koje poseduju nuklearno oružje.

---