Историјат ИУП

Институт за упоредно право основан је уредбом Савезног извршног већа 1955. године коју је потписао тадашњи председник ФНРЈ Јосип Броз Тито.

ИУП је започео са радом 1. јануара 1956. године, као једна од првих установа те врсте у свету. По истом моделу основани институти за упоредно право у Швајцарској и у Јапану.

Упоредноправна истраживања

Упоредноправна истраживања су свој врхунац доживела средином педесетих година двадесетог века, а након тога је јачање Европске заједнице и других регионалних интеграција померило тежиште са упоредноправних, према унилатералном, комунитарном праву у Западној Европи.

У појединим периодима, као што су деведесете године прошлог века, радило се у изузетно тешким условима, без савремене правне литературе и без довољно опреме. Упркос томе, ИУП је успевао да опстане, да сачува своју основну делатност и да – захаваљујући пре свега ентузијазму сарадника – своју експертизу шири и унапређује.

Упоредноправна истраживања поново оживљавају са доласком новог миленијума, првенствено у вези са процесом адаптације права држава Централне и Источне Европе европским интеграцијама. Можемо са задовољством да констатујемо да је у погледу теорије правне компаративистике достигнути ниво истраживања у београдском институту, упркос бројним потешкоћама, остао знатно виши у односу на државе Средње и Источне Европе. Стање је наравно другачије у практичном смислу, у погледу адаптације домаћег правног поретка европским правним стандардима. Овај јаз између правне теорије и праксе требало би да буде разлог више да се истраживањима које спроводи ИУП поклони знатно већа пажња у свим друштвеним секторима у Србији.

Институт за упоредно право је поводом 60 година постојања и рада одликован Златном медаљом за изузетне заслуге у развоју правне науке, на Сретење 2016. г, током обележавања Дана државности Републике Србије.

Кроз историју, ИУП је одликован и Орденом заслуга за народ са сребрним венцем, док је оснивач и први директор Института, професор др Борислав Благојевић, одликован Орденом Републике са златним венцем. Његови први сарадници – др Вида Чок, др Миодраг Јањић, др Марија Тороман и др Јелена Вилус одликовани су Орденом рада са златним венцем.

Институт је смештен у здању саграђеном 1883. године, по пројекту чувеног архитекте Светозара Ивачковића и његовог сарадника архитекте Јована Суботића, а које је 1965. године Одлуком Владе Републике Србије проглашено за споменик културе.

Оснивачи и директори ИУП

Оснивач Института за упоредно право и његов дугогодишњи и незаборавни директор, од 1956. до 1978. године, био је др Борислав Благојевић, редовни професор и ректор Универзитета у Београду.

Трајни лични печат на рад ИУП оставио је и др Владимир Јовановић, редовни професор Правног факултета у Београду, који је био директор у периоду 1979. – 1993. године.

Директор ИУП од 1993. до 1997. године био је професор др Милорад Јосиповић, редовни професор Универзитета у Новом Саду.

Од 1997. до 2001. године директор ИУП био је др Оливер Антић, редовни професор и декан Правног факултета у Београду.

Директорка ИУП од 2001. до 2007. године била др Весна Ракић Водинелић, ванредна професорка Правног факултета у Београду и редовна професорка и деканка Правног факултета Универзитета „Унион” у Београду.

Током 2007. године директорка ИУП била је др Весна Бесаровић, редовна професорка Правног факултета у Београду.

Директор ИУП од 2007. до 2016. године био је др Јован Ћирић, научни саветник и судија Уставног суда.

Од 2016. године директор ИУП је др Владимир Чоловић, научни саветник.

Бивши запослени

Вида Чок
Миодраг Јовичић
Миодраг Јањић
Олга Шуица
Јелена Вилус
Марија Тороман
Светлана Арсенић
Владислав Благојевић
Коста Чавошки
Душан Црногорчевић
Ивица Јанковец
Љубиша Јовановић
Луција Спировић Јовановић
Златија Ђукић Вељовић
Врлета Круљ
Десанка Дугић Лазареви
Душан Ловрић

Љубиша Лазаревић
Ђурица Крстић
Јасна Пак
Љубиша Дабић
Милан Петровић
Дијана Марковић Бајаловић
Александар Лојпур
Илија Бабић
Ксенија Сигулински
Срђан Стојановић
Михаило Стојановић
Радомир В.Лукић
Митар Кокољ
Драган Костић
Зорица Радовић
Жарко Милановић
Стеван Мијучић
Весна Живковић

Генц Трнавци
Катарина Дамњановић
Горан Дајовић
Игор Вуковић
Марија Караникић
Љубинка Ковачевић
Душан Поповић
Душан Врањанац
Јован Ћирић
Владимир Цвијан
Роберт Сепи
Катарина Дамњановић
Снежана Стојановић
Лука Бренеселовић
Весна Ракић Водинелић
Драгана Кнежић- Поповић
Силвија Пановић Ђурић

Добросав Митровић
Јаков Радишић
Ратко Марковић
Зоран Радовић
Драгољуб Стојановић
Лидија Баста
Ана Ђорић
Борис Кривокапић
Александра Чавошки
Моника Милошевић
Марио Рељановић
Љубиша Дабић
Дејан Шупут
Фернанда Фернадез Флорентина
Иванка Спасић
Саша Гајин
Милена Вујић

Просторије Института за упоредно право налазе се у дворишном делу зграде иза репрезентативног и архитектонски изузетно значајног здања у центру Београда, на Теразијама број 41. Зграда је 1965. године проглашена за споменик културе, а затим и за културно добро од великог значаја.

Двонаменска палата, првобитно изграђена за потребе Министарства правде Краљевине Србије и Управе кварта теразијског, дело је архитеката Светозара Ивачковића и Јована Суботића, а подигнута је током 1882. и 1883. године на ободном блоку београдских Теразија, који се граничи са дворским комплексом у Улици Краља Милана. По архитектонском и културно-историјском значају издваја се међу административним здањима српске престонице. Спада у прве репрезентативне јавне објекте подигнуте у Краљевини Србији и међу малобројне сачуване из просперитетног периода развоја њене државне управе.

О овом антологијском остварењу Ивачковића и Суботића афирмативно је писано у историографији националне архитектуре. Са правом је напоменуто да спада у „најлепше грађевине своје епохе”, „најлепше примерке модернизоване ренесансе у српској архитектури XIX века”, и да представља „капитално дело профане архитектуре Светозара Ивачковића и највероватније најрепрезентативније дело Јована Суботића”. Они су и непосредно вршили наџор над зидањем палате.

На изузетно хармоничној фасади једноспратног објекта, изведеног са реминисценцијама на палате италијанске ренесансе, под утицајем бечке академске методологије, Ивачковић и Суботић су истакли богато украшене прозоре. Иако су фасадне зоне хијерархијски раздвојене по висини, њихова градација по ширини их чини изузетно компактним. На фасади нема ризалита који би стварали вертикалну опозицију мирним, водоравно регулисаним пуним и празним површинама. Ни предодређени главни мотив прочеља – средишњи двојни прозор, уоквирен едикулом коју носе јонски пиластри, не уноси вертикализам у слику целине, већ се пре утапа у хомогени водоравни низ.

Ивачковићев и Суботићев академизам, на овом примеру одређен једностилском историјском инспирацијом, у семантичком смислу подржао је идеју наручилаца да строгом и отменом фасадом истакну легитимистичко опредељење српске државе и њену европоцентричну културну оријентацију. Уместо хладног класицистичког фасадног декора, примењен је пријемчивији неоренесансни плашт, препознатљив по композицији смиреног ритма, чиме се тежило придобијању поверења широких слојева становништва.